Huan-jing

Prisetimo se 18. aprila koji je prelomio sudbinu smederevske železare i Smedereva. Dan se činio lepršav i lak, nasuprot ugovoru sa „Hestilom” od 1.170 strana, čija se težina ne meri samo u kilogramima. Bolje nismo mogli postići: ministar privrede Željko Sertić nije ga uzalud celivao, znajući da će njegovom šefu i njemu doneti pobedu na izborima.

Iz istih razloga ugovor je suzama radosnicama zalivala i gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović. Premijer nije pustio suzu ali je zato potpisivanje zalio čašom šampanjca u letnjikovcu Obrenovića.

Kad smo već kod Dunava, treba se prisetiti reči Ju Jonga, predsednika „Hestila”, koji je tog dana poručio da će Kinezi od Smedereva napraviti „biser kraj Dunava” koji će sjajem privlačiti pažnju celog sveta.

Naš premijer mu je uz vatromet uzvratio da Srbi vole Kineze i da oni ovde mogu da se osećaju kao kod svoje kuće.

Kao da čitaju premijerove misli, „železarci” su budućim gazdama dobrodošlicu poželeli na kineskom. Na kapiji čeličane krupnim slovima pisalo je huan-jing, u prevodu – dobro došli!

Bio je to 18. april. Smederevo sada kao „zapeta puška” čeka 18. jun. Tog dana, Si Đinping, kineski predsednik dolazi u Smederevo, u kinesku železaru.

Dočekaće ga duplirana proizvodnja, ali i „devojačko srce”. U železaru se danima za ovu priliku kamionima dovoze cveće i žardinijere. Gradonačelnica je ustupila i radnike gradskog „Zelenila”, stručnjake za sadnju. Veliko spremanje je u jeku, radnici danonoćno peru, farbaju, molerišu, glancaju...

Ako se setimo kakvu su dobrodošlicu, u oktobru prošle godine, Englezi priredili kineskom predsedniku, ne čudi što malo Smederevo sa mrtvom privredom i čeličanom, od koje zavisi oko dvadeset hiljada duša, poslednje nade polaže u dolazak Kineza.

London je Si Đinpinga provozao kraljevskom kočijom, kao najviši gest uvažavanja. Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta Druga i kineski lider prošli su tako trasom od Hajd parka do Bakingemske palate.

Smederevci nemaju zlatne kočije ali imaju veliko srce i velike nade. I ne dolazi svaki dan kineski predsednik u Evropu, a kamoli u Smederevo. Zato umivamo fabrike i lickamo čeličanu. I bez „huan-jinga”, Kinezi se tu osećaju kao kod kuće, jer železara već jeste njihova kuća.

Za to vreme se radnici pitaju kakvi će biti uslovi rada kad se u nju usele kineski vlasnici. Ugovor, znamo, nije otežao od klauzula o njihovoj sudbini. Oni se nigde ne spominju. Sva je prilika, nekima neće pomoći ni što su već naučili da se čelik na kineskom kaže „gang”, a železara „er gang-čang”.

Kinesko-srpski brak u Smederevu, koliko god bio iskren, ipak je brak iz interesa, a radnici u železari su već osetili čeličnu disciplinu američkih gazda. Oni se samo nadaju da, sad kad su naučili „huan-jing”, neće čuti i „zai-jian”. Ili u prevodu, doviđenja.