Bregzit: Susret sa istorijom

Sva drama oko „bregzita” događa se unutar oštro podeljene konzervativne stranke. Govori i članci Borisa Džonsona svojim snažnim tonom i slikovitim, odnegovanim stilom podsećaju na Vinstona Čerčila; on je, uostalom, o ovom državniku napisao jednu solidnu knjigu.

Džonsonova izjava o tome da današnja Evropska unija, kao nova imperija pod dominantnim uticajem Nemačke, umnogome podseća na Napoleonovo carstvo i Hitlerov Rajh, podigla je pravu buru u britanskom i nemačkom javnom mnjenju.

Ali, ona otkriva utemeljenost Borisa Džonsona u istorijskoj, čerčilovskoj spoljnopolitičkoj tradiciji. Jedno od ključnih načela britanske politike vekovima je bilo sprečavanje da bilo koja sila postane dominantna na evropskom kontinentu, jer bi to, pre ili kasnije ugrozilo i Britaniju; u ime „ravnoteže snaga” Britanija je ratovala protiv Luja XIV, Napoleona, Vilhelma II i Hitlera.

Tom nasleđu pripada i Džonsonov protest, u vreme obeležavanja stogodišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata, zbog, kako je tvrdio, laburističkog falsifikovanja istorije, zamagljivanja nemačke krivice za izbijanje rata i svaljivanja sve odgovornosti na Srbiju.

Miloš Ković

EKSKLUZIVNO: David Grosman, izraelski pisac

Arheolog ljudske duše

Raznolikost likova koje stvaramo kao pisci govori mi da egzistencija nije sužena, da uvek postoji prilika da izaberete, da gotovo uvek postoji alternativa. Treba naći način da ne budete žrtva okolnosti, već da ih promenite.

David Grosman voli da se vraća u gradove koji nose beleg tragične istorije, koji nisu „neutralni”. Beograd je jedan od tih gradova.

Izraelski pisac, jedan od najvažnijih književnih glasova današnjice, često ide u susret svojim čitaocima širom sveta, pa će tako biti i na Beogradskom festivalu evropske književnosti, koji Izdavačka kuća Arhipelag organizuje petu godinu zaredom (od 21. do 24. juna).

„Tokom prve posete shvatio sam da u Srbiji imam čitaoce, neki mi i pišu. Uvek me iznenadi kada otkrijem da se priče koje pišem u ovoj sobi iz koje sada razgovaram sa vama čitaju na udaljenim mestima. Nikada to ne uzimam zdravo za gotovo”, kaže Grosman.

Ana Otašević

INTERVJU: Renata Avila Pinto, član tima Džulijana Asanža

Beograd smo uvrstili u političku i umetničku mapu avangarde

Nismo videli čudovište koje smo hranili. Korporativni kapitalizam koji uključuje masovno nadgledanje razvio se paralelno sa superstrukturama koje su nastale iz bilateralnih i multilateralnih trgovinskih i vojnih sporazuma, u kojima je umanjena zaštita ličnih podataka i građanskih prava i nametnut režim u kojem moćni kontrolišu sistem tako što određuju pravila trgovine i pravila rata.

Dok se ujedinjujemo u znak solidarnosti za Džulijana, stvaramo snažnu mrežu građana koji se bore za demokratiju. Danas za Asanža, sutra za neki drugi cilj.

Beograd je pravo mesto. Privlači filozofe, mislioce, umetnike i nove industrije. Ne zato što su politički uslovi idealni, već zato što je to mesto u tranziciji, gde stvari i dalje mogu da se drugačije odvijaju. To je mesto gde i dalje može da se zamišlja budućnost i gde ljudi polako uzimaju učešće u tom procesu.

20 ISPOD 40: PORTRETI SRPSKIH PISACA

Privlačnost ljudske komedije: Dana Todorović

Komediji nisu potrebne velike teme, večne istine i teška pitanja, ne zato što njen predmet ne može da računa na uzvišenost, već zato što se u njenom srcu uvek začinje tragično, kao stalna ljudska sapetost u okvirima sopstvenog tela, sredine, zadatih puteva, ograničenog uma.

Kroz kafkijansku atmosferu u prvom ili gogoljevski manir u drugom upoznajemo se sa junacima koji se suočavaju za izazovima posebne vrste kada se nađu u nesvakidašnjim okolnostima.

Moric Tot, neobična mešavina bivšeg pankera, aktuelnog suflera i mogućeg kompozitora, iznenada biva progonjen od strane nekakve spodobe, a njegov život, tek jedva ispunjen sadržajima, postaje zaposednut tom neprijatnom činjenicom.

Šahovski velemajstor Sopoćin, samoljubivi dendi, nevoljno pristajući na meč u parku Logovskoj sa „predstavnicima naroda”, jednom živopisnom gomilom probranih karikatura, nije očekivao da će u toj zabiti odjednom biti meta grdobe i noćnog užasa.

Dragana Stolić

NOVA SRPSKA DESNICA

Srbska kontrareforma srpskog jezika

Verovatno ste se nekada zapitali odakle se pojavio zahtev da se ukine Vukovo pravilo „piši kao što govoriš”, da se zanemari jednačenje po zvučnosti i pravilo obezvučavanja koje nalaže da glas b prelazi u glas p, i da tako srpski jezik ponovo postane srbski, kao što se do 19. veka nazivao.

Prvi studentski protest protiv Slobodana Miloševića trajao je nekoliko letnjih nedelja 1992. Studentima zabarikadiranim u zgradama Filološkog i Filozofskog fakulteta u Beogradu dolazili su u goste razni ljudi, koji bi danas teško pristali da borave u istoj prostoriji zajedno.

No, tada je za beogradske studente pluralizam stavova bio nova i nedovoljno istražena teritorija, pa su za istu govornicu amfiteatra Filološkog fakulteta uspeli da stanu takvi antipodi kakvi su Bernar-Anri Levi i Eduard Limonov, a od domaćih gostiju spektar se protezao od Vesne Pešić do prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, koji se tom prilikom prvi put predstavio Beogradu i, uprkos lošem srpskom, dobio ovacije.

Jedne večeri pred mikrofon je stao vladika budimski Danilo, tihi čovek sitnog rasta, i premorenim, malobrojnim i dekoncentrisanim studentima predložio detaljnu kontrareformu srpskog jezika, povratak jezičkim pravilima iz doba pre Vukove reforme i – kosovsko-resavski dijalekt kao književni jezik.

Vladimir Krakov

Rejdiohed – grupa koja se ne boji promena

Velike muzičare odlikuje neprestana želja za istraživanjem novog

„Rejdiohed” važi za mejnstrim bend i na njihove koncerte dolaze desetine hiljada ljudi.

Isti broj privlače muzičari, da ne kažem zabavljači, koji mnogo više polažu na imidž nego na muziku, to jest na pakovanje nego na suštinu.

Oni su iz one fioke poremećenih vrednosti. Upravo taj podatak uliva malo nade.

Grupa koja snimi tako ličan, tako melanholičan, tako nekomercijalan, tako drugačiji, ali i tako savršen album kao „A Moon Shaped Pool” ovog leta će puniti stadione širom sveta. Na vrhovima muzičkih top-lista ipak ne raste samo korov. 

Vladimir Skočajić