Razbojnik u uniformi pukovnika

Zrenjanin – Drugi su imali Robina Huda, Buča Kasidija i Sandens Kida, Boni i Klajda, Fra Dijavola, a mi smo imali hajduka Stojana, harambaše Deaka i Živana Vrgovića, Adama Njamcula, bandita Marijaša, družinu Lazara Dobrića, Rožu Šandora... Buntovnici, kriminalci, heroji, očajnici. Bilo ih je svuda i u svim vremenima. Bilo ih je pravednih, okrutnih, poštenih, surovih i krvoločnih... ali, ono što je svima njima bilo zajedničko jeste cilj da osvoje željeni plen i lukavo pobegnu poterama. Ovo kaže Ljudmila Šajtinac, etnolog antropolog, koja se zajedno s istoričarem dr Mirčom Maranom bavila zanimljivom pojavom – razbojnicima u Banatu.

Zbog interesantne tematike njihov rad je naišao na širok odjek pa i na interesovanje filmadžija jer im je poslužio kao osnova za film. Reditelj Ivan Rakidžić je sa svojom ekipom već snimio dve celine čija tematika su otpadnici južnog Banata, a ovih dana vrše se pripreme za snimanje sekvenci iz život ovih „junaka”iz prošlosti srednjeg Banata. Oni su harali i u Velikom Bečkereku, odnosno Zrenjaninu, gde će takođe snimati film. Mirča Maran se u njemu pojavljuje kao scenarista, a Ljudmila Šajtinac je stručni saradnik i koscenarista u stvaranju ovog umetničkog dela. Pošto je istraživala pojave odmetnika na ovim prostorima ona skreće pažnju da je ta tradicija nastala još u vreme vladavine Turaka koji su ovde vladali pre dolaska Austrougarske.

– U velikobečkerečkom regionu je odmah nakon prelaska Banata pod habzburšku vlast, oko 1722, bio čuven neki hajduk Stojan. Nešto kasnije, oko 1739, u oblasti oko Velikog Bečkereka i Pančeva operisao je harambaša Živan Vrgović, koji je sa sedam svojih momaka držao u strahu celu tu oblast. Istoričari su zabeležili da je on 1738. sa svojim ljudima opljačkao kneza i oborkneza u Itebeju, a zatim pobegao, iako se celo selo podiglo na uzbunu. Jednom stanovniku Elemira oteo je 67 dukata i 100 talira. Vlasti su, kako bi ga naterale da se preda, uhapsile Vrgovićevog brata, a iste godine je organizovana i potera u kojoj su uhvaćeni momci iz njegove družine – priča Ljudmila Šajtinac. Spominje i Lazara Dobrića, zapamćenog po lukavstvu i žestokim pljačkama. Posebno se istakao napadima na posede bogate porodice Kiš u Elemiru. U rano proleće 1798. godine počele su masovne pljačke ovog razbojnika. Harambaša Laza je poslao ucenjivačko pismo Agoštonu Kišu, nasledniku i novom upravitelju imanja porodice Kiš, u kojem je tražio da mu se preda pozamašna suma novca kako bi prestao s razbojništvima po imanju. Kiš je pisma predao bečkerečkoj policiji koja je osmislila zasedu za Lazara Dobrića. Međutim, on se nije pojavio na mestu gde je trebalo da ga čeka tražena pošiljka novca, jer je predvideo zamku. Dani su prolazili i negde pred kraj juna meseca u blizini Tise održavali su se veliki vojni manevri. Laza je iskoristio tu situaciju i pojavio se na imanju Agoštona Kiša, predstavljajući se kao pukovnik Fabijan. Izmenivši svoj identitet razbojnik je uspeo da nadmudri čitavu policiju, vojnu bezbednost i sve vidove predostrožnosti koje je angažovao veleposednik.

Adam Duma, poznatiji kao Njamcu (Nemac), bio je po zanimanju učitelj koji je, ogorčen na ponašanje vlasti prema sirotinji, napustio rad u školi, odmetnuo se i odao hajdučiji. Nadimak Nemac dobio je po tome što je, u vreme kada je život njegovih sunarodnika Rumuna i dalje podrazumevao oblačenje tradicionalne narodne nošnje, nosio građansko odelo, skrojeno po uzoru na tadašnju nemačku modu.

Poslednji „veliki” razbojnik Banata, bar kada je reč o našem delu, bio je Marinko Perić, zvani Marijaš, momak iz Melenaca, koji je svoju zloglasnu karijeru započeo pred kraj Prvog svetskog rata, kada je, poput mnogih Srba, dezertirao iz austrougarske vojske i početkom dvadesetih godina prošlog veka, kada su se Austrougari već povukli, predstavljao strah i trepet za stanovništvo srednjeg Banata, ali i šire. Odlično je poznavao sela i gradove, s čitavom njihovom okolinom, gde je vršio svoja razbojništva. Imao je svoje jatake s obe strane granice s Rumunijom, koje je nagrađivao kako bi mu ostali verni. Priča se da je deo plena delio i siromašnima, kako bi mu ovi širili slavu. U trenucima opasnosti, neuhvatljivi Marijaš bi se sklanjao na jug, u Makedoniju. Hapšen je i utamničen, ali je pobegao žandarmima, pa je ponovo jedno vreme operisao po selima Banata, sve dok ga najzad 1924. nisu definitivno uhapsile vlasti Rumunije i osudile na doživotnu robiju. Umro je u temišvarskom zatvoru 1928. godine. Sećanje na Marinka Perića nije u potpunosti nestalo. I danas se prepričavaju njegove akcije. Prema kazivanjima pojedinaca koje je zabeležili Ljudmila Šajtinac tokom terenskih istraživanja na prostoru današnjeg Zrenjanina i okoline, Marinko Perić je bio voljen od strane siromašnog stanovništva i predstavljen kao nosilac socijalne pravde i jednakosti. Govorilo se da on ne napada sirotinju, već samo bogate gazde. Sarađivao je s ostalim ratnim dezerterima (logošima) koji su mu pomagali u davanju potrebnih informacija. Poznat po surovosti, ali i i lukavstvu, Perić je bio odmetnik koji je veoma često ispoljavao dovitljivu i duhovitu stranu svoje ličnosti. Voleo je da se šali s vlastima. Zabeležene su priče o njegovim brojnim promenama identiteta i ličnog opisa zbog čega je često izmicao žandarmima, iako im se nalazio pred očima.

Za jedne surov čovek koji je otimao sve što je mogao, za druge pojedinac koji u se buni protiv tadašnjeg poretka i stavlja se na stranu obespravljenih i sirotinje, Marinko Perić spada među otpadnike koji je zbog svojih „postignuća” ušao i u literaturu, a sada je dospeo i do filma.