Разбојник у униформи пуковника

Зрењанин – Други су имали Робина Худа, Буча Касидија и Санденс Кида, Бони и Клајда, Фра Дијавола, а ми смо имали хајдука Стојана, харамбаше Деака и Живана Врговића, Адама Њамцула, бандита Маријаша, дружину Лазара Добрића, Рожу Шандора... Бунтовници, криминалци, хероји, очајници. Било их је свуда и у свим временима. Било их је праведних, окрутних, поштених, сурових и крволочних... али, оно што је свима њима било заједничко јесте циљ да освоје жељени плен и лукаво побегну потерама. Ово каже Људмила Шајтинац, етнолог антрополог, која се заједно с историчарем др Мирчом Мараном бавила занимљивом појавом – разбојницима у Банату.

Због интересантне тематике њихов рад је наишао на широк одјек па и на интересовање филмаџија јер им је послужио као основа за филм. Редитељ Иван Ракиџић је са својом екипом већ снимио две целине чија тематика су отпадници јужног Баната, а ових дана врше се припреме за снимање секвенци из живот ових „јунака”из прошлости средњег Баната. Они су харали и у Великом Бечкереку, односно Зрењанину, где ће такође снимати филм. Мирча Маран се у њему појављује као сценариста, а Људмила Шајтинац је стручни сарадник и косценариста у стварању овог уметничког дела. Пошто је истраживала појаве одметника на овим просторима она скреће пажњу да је та традиција настала још у време владавине Турака који су овде владали пре доласка Аустроугарске.

– У великобечкеречком региону је одмах након преласка Баната под хабзбуршку власт, око 1722, био чувен неки хајдук Стојан. Нешто касније, око 1739, у области око Великог Бечкерека и Панчева оперисао је харамбаша Живан Врговић, који је са седам својих момака држао у страху целу ту област. Историчари су забележили да је он 1738. са својим људима опљачкао кнеза и оборкнеза у Итебеју, а затим побегао, иако се цело село подигло на узбуну. Једном становнику Елемира отео је 67 дуката и 100 талира. Власти су, како би га натерале да се преда, ухапсиле Врговићевог брата, а исте године је организована и потера у којој су ухваћени момци из његове дружине – прича Људмила Шајтинац. Спомиње и Лазара Добрића, запамћеног по лукавству и жестоким пљачкама. Посебно се истакао нападима на поседе богате породице Киш у Елемиру. У рано пролеће 1798. године почеле су масовне пљачке овог разбојника. Харамбаша Лаза је послао уцењивачко писмо Агоштону Кишу, наследнику и новом управитељу имања породице Киш, у којем је тражио да му се преда позамашна сума новца како би престао с разбојништвима по имању. Киш је писма предао бечкеречкој полицији која је осмислила заседу за Лазара Добрића. Међутим, он се није појавио на месту где је требало да га чека тражена пошиљка новца, јер је предвидео замку. Дани су пролазили и негде пред крај јуна месеца у близини Тисе одржавали су се велики војни маневри. Лаза је искористио ту ситуацију и појавио се на имању Агоштона Киша, представљајући се као пуковник Фабијан. Изменивши свој идентитет разбојник је успео да надмудри читаву полицију, војну безбедност и све видове предострожности које је ангажовао велепоседник.

Адам Дума, познатији као Њамцу (Немац), био је по занимању учитељ који је, огорчен на понашање власти према сиротињи, напустио рад у школи, одметнуо се и одао хајдучији. Надимак Немац добио је по томе што је, у време када је живот његових сународника Румуна и даље подразумевао облачење традиционалне народне ношње, носио грађанско одело, скројено по узору на тадашњу немачку моду.

Последњи „велики” разбојник Баната, бар када је реч о нашем делу, био је Маринко Перић, звани Маријаш, момак из Меленаца, који је своју злогласну каријеру започео пред крај Првог светског рата, када је, попут многих Срба, дезертирао из аустроугарске војске и почетком двадесетих година прошлог века, када су се Аустроугари већ повукли, представљао страх и трепет за становништво средњег Баната, али и шире. Одлично је познавао села и градове, с читавом њиховом околином, где је вршио своја разбојништва. Имао је своје јатаке с обе стране границе с Румунијом, које је награђивао како би му остали верни. Прича се да је део плена делио и сиромашнима, како би му ови ширили славу. У тренуцима опасности, неухватљиви Маријаш би се склањао на југ, у Македонију. Хапшен је и утамничен, али је побегао жандармима, па је поново једно време оперисао по селима Баната, све док га најзад 1924. нису дефинитивно ухапсиле власти Румуније и осудиле на доживотну робију. Умро је у темишварском затвору 1928. године. Сећање на Маринка Перића није у потпуности нестало. И данас се препричавају његове акције. Према казивањима појединаца које је забележили Људмила Шајтинац током теренских истраживања на простору данашњег Зрењанина и околине, Маринко Перић је био вољен од стране сиромашног становништва и представљен као носилац социјалне правде и једнакости. Говорило се да он не напада сиротињу, већ само богате газде. Сарађивао је с осталим ратним дезертерима (логошима) који су му помагали у давању потребних информација. Познат по суровости, али и и лукавству, Перић је био одметник који је веома често испољавао довитљиву и духовиту страну своје личности. Волео је да се шали с властима. Забележене су приче о његовим бројним променама идентитета и личног описа због чега је често измицао жандармима, иако им се налазио пред очима.

За једне суров човек који је отимао све што је могао, за друге појединац који у се буни против тадашњег поретка и ставља се на страну обесправљених и сиротиње, Маринко Перић спада међу отпаднике који је због својих „постигнућа” ушао и у литературу, а сада је доспео и до филма.