Izlazak Britanije – nepotrebna dramatika

Ima nečeg romantičnog u činjenici da se srpska javnost toliko interesuje za pitanje o izlasku Britanije iz Evropske unije. Slično interesovanje postojalo je krajem osamdesetih godina prošlog veka kada su Slovenci najavljivali izlazak iz Jugoslavije. Štaviše, tada je preovlađivao i sličan stav prema pitanju izlaska: srpska javnost izražavala je opšte strahovanje, tugu i nevericu.

U međuvremenu se srpski mejnstrim identifikovao sa Evropskom unijom i pretnju Britanaca (više Engleza) o izlasku doživljava kao domaću katastrofu. Ne samo da je tema već mesecima opšte mesto domaćih medija – skoro kao i američki izbori, već joj se često pristupa na gotovo iracionalan način i pri tome prave kardinalne greške. Recimo, postoji strah od britanskog izlaska zato što bi to, navodno, ugrozilo EU, tj. njen integracioni proces.

Ako bismo bili cinični, rekli bismo da Evropsku uniju više ništa ne može da ugrozi, kao ni Jugoslaviju krajem osamdesetih. Ali, uzmimo stvar ozbiljno. Jer, EU se neće raspasti kao Jugoslavija, premda ona već ne liči na Uniju s početka ovog veka. Njena gotovo dvodecenijska transformacija je suprotna integraciji i veoma nedemokratska. Ako ikada krene u novi ciklus obnove, biće to nešto sasvim drugo od onoga što o njoj znamo. U ovoj drugoj, pozitivnoj integracionoj perspektivi, uopšte neće biti važno da li će Britanija biti država članica.

O čemu je, zapravo, reč? Ulazak Britanije u Evropsku zajednicu (1973) označio je početak nove etape integracije u kojoj je Britanija uvela pravilo o povratnoj koristi. Do tada je budžetsko pitanje u EEZ funkcionisalo na principu dotacija istog procenta BDP za svaku državu članicu (oko 1,3 odsto). Taj princip jednakosti ima efekat nejednakosti kada se stvar pogleda iz ugla društvenog proizvoda po glavi stanovnika država članica, zbog njihove nejednake ekonomske snage. U prvobitnoj zajednici šestorice o tome se nije vodilo računa, jer je pedesetih i šezdesetih godina vladalo uverenje da se gradi nova Evropa na temeljima mira i solidarnosti na kojima jedino može iznići blagostanje. Činjenice su išle u prilog ove maksime, ali ne i britansko ponašanje.

Zajednica se širila ne samo pristupom bogatih (Britanija, Danska) nego i relativno siromašnih zemalja (Irska, Grčka, Španija, Portugalija). Broj neto korisnika budžeta EZ naglo se širio. Posle privremene ravnoteže na osnovu proširenja na tri bogate zemlje (Švedska, Danska, Austrija – 1995) nastupio je totalni disbalans pristupom novih trinaest zemalja (2004-07-13) od kojih je jedanaest imalo BDP po glavi stanovnika ispod proseka EU.

Do ovog velikog proširenja važilo je pravilo da bogate zemlje imaju veći udeo u troškovima integracije, što su svi sem Britanije smatrali poštenim pravilom. Problem Britanije rešavan je specifično. Prvo, Britaniji je od sredine sedamdesetih godina dato pravo na povraćaj dela sredstava uplaćivanih u budžet EZ/EU. Drugo, Britaniji su stalno tolerisani izuzeci u pogledu mnogih integracionih poduhvata. Poznato je da Britanija nije članica Šengenskog ugovora ni evro zone, te da nije bila članica Socijalne povelje sve do dolaska Blera na vlast. Ako uzmemo u obzir i koncesije koje je Brisel prošle godine dao Kameronu kako bi sprečio izlazak (oslobađanje od obaveze socijalnih davanja za radnike iz drugih zemalja EU, obećanje o odustajanju od produbljivanja integracije i dr.), položaj Britanije u EU zaista je izuzetan.

Britanci će ipak ići na referendum sa većim izgledima da glasaju za izlazak. I sada se Unija, a o Srbiji i da ne govorimo, trese od straha. Kao: izlazak navlači sumnju u kredibilnost Unije, pa može delovati kao (loš) primer.

Ne sporeći značaj ovog više socio-psihološkog razloga, skrenuo bih pažnju na to da je Britanija tokom proteklih pet decenija uvek težila nižem stepenu integracije unutar EZ/EU nego što se to stvarno dešavalo. Problem je rešavan serijom specifičnih ustupaka, računajući i ove poslednje. Možda je taj pristup Unije uspeo, a možda i nije. Videćemo rezultate referenduma. Nezavisno od toga, EU se može izvući iz postojeće egzistencijalne krize samo novim integracionim poduhvatima. Znači, pristupom koji je u suprotnosti sa opštim vapajem za ostanak Britanije u Uniji.

Znači, ako Unija zaista želi da izađe iz krize, bolje je da Britanija ode (što, razume se, ne bi bila garancija). Ako Britanija ostane, EU će nastaviti da taljiga kao u poslednjih desetak godina, pa kom opanci kom obojci.

Iz ovog zaključka sledi i moj dobronamerni savet za našu zainteresovanu publiku. Ko je žarko zainteresovan za napredak EU, bolje bi bilo da navija za odlazak Britanije. I obrnuto, ko nije ljubitelj EU, trebalo bi da je za ostanak Britanije.

Što se mene tiče, meni je svejedno.

*Profesor Fakulteta političkih nauka