Ljudi i podanici

Građani Srbije su najviše ugroženi! To je ocena, ili možda dijagnoza zaštitnika građana Saše Jankovića, koji svakako zna o čemu govori. Dakle, u okviru paralele sa svim drugim „subjektima“ društva, ljudi koji ovde žive imaju i te kako razloga za nespokoj i strepnju. I ne samo da se oni osećaju ugroženima, čini se da to zaista i jesu.

Siguran sam da ombudsman ima pouzdanu metodologiju iz koje su proizašli pesimistični zaključci i tmurna ocena. Uostalom, sve je manje onih kojima građani mogu da se izjadaju ili veruju, pa je Janković, kao čovek-institucija, bar neka vrsta utehe pred silama koje nemaju mnogo razumevanja za običan život. On uliva inicijalnu dozu pouzdanja: dobro je, kao ljudi nismo potpuno sami pred državom i njenim neosetljivim aparatom.

Čime se inače može objasniti ugroženost građana? Da li je ona vidljiva golim okom, očitava li se u plebiscitarnom stavu o poljima na kojima se žitelji ove države osećaju nesigurno i nespokojno? Na šta se oni žale zaštitniku, šta ih tišti kada ostanu sami pred svojim zidovima?

Naravno da je sve ovo i čitav inventar drugih presija teško nabrojati bez rizika da se nešto izostavi. Ali, čini se da je lider svih strepnji strah za egzistenciju. Ovde je u pitanju elementarni opstanak: radno mesto, visina primanja, kreditna sposobnost, stečena prava, mogućnost pouzdanog lečenja, budućnost dece, sigurnost stana.

Da li je nešto od ovoga ugroženo? Ama jeste, i to baš sve od navedenog. U igri je i trgovina pod kodnim imenom „prodaja integriteta“. Čak i neki ljudi koji veruju da „drže do sebe“ radije bi se priključili vojsci vladajuće grupacije, nego da rizikuju sve od navedenog. Ali, i kad su prividno sigurni od stihije nerešivih materijalnih i drugih pritisaka, njihova strepnja ne prestaje, niti je ugroženost manja. Bogate sinekure su privilegija oligarhije i bližnjih, većina glasačkog proletarijata svoje primarno nezadovoljstvo zamenjuje drugim: u simboličkoj blizini vlasti mogu biti ispunjena samo periferna, beznačajna očekivanja.

Materijalna nesigurnost je dugoročna. Nezaposlenost i niska primanja često usporavaju, a za sirotane i onemogućuju ispunjavanje komunalnih obaveza. A zbog toga može da se izgubi i stan. To je već lavirint kumulativne egzistencijalno-pravne nesigurnosti. Neotuđivo pravo na ličnu svojinu postalo je relativno, građani siromaše a zelenaška birokratija je nezasita. Mnoge ustavne kategorije oktroisane su lošim zakonima ili podzakonskim aktima.

Država se sa mnogo više pažnje posvećuje restriktivnim normama nego rešenjima koja omogućuju da bude bolje. Gledali smo pre neki dan sudiju prekršajnog suda koji objašnjava zašto su u Srbiji uvedene poternice i za sitne stvari. Niste platili parking, nije vam proknjižena uplatnica za kaznu jer ste vozili nevezani. Samo slobodno putujte. Sačekaće vas na granici i odvesti kod sudije. Jer ste kao vozač koji nije upalio svetla, na primer, na listi opasnih begunaca.

Da, to je legalno, jer je donet zakon, ali nije legitimno. Policijsko-sudska tortura se na taj način širi u beskraj, prestaje onaj nivo građanske slobode koji vas čuva na sigurnoj razmeđi između prekršaja i teškog krivičnog dela. Nestala je prezumpcija nevinosti, čeka vas prekršajni sudija kod koga vas dovode pod plavim svetlima. Ako nije radno vreme, uživaćete u kavezu, među skitnicama, džeparošima i drugim noćnim radnicima.

Demokratija jeste procedura, pa i u krivičnoj istrazi. Pogotovo u sitnijim prekršajima koje, čak i nehotice, čini svaki živi stvor. Da li je zakonodavac imao u vidu preventivnu i ponižavajuću represiju za relativne sitnice i male pare, prosto rečeno, da uteruje strah. A to je daleko od smisla modernog zakonodavstva i ideala pravne države koja sankcioniše građanstvo, ali se brižljivo kloni priglupih, drakonskih propisa. Pogotovo njihove primene.

Građani Srbije imaju razloga da se brinu za svoju ličnu bezbednost. To nije samo daleka, nego realna strepnja, strah koji dolazi i iz saznanja da je gradska vlast pod državnim skutom organizovala i izvela opasni nasilni akt. Rečeno je, konačno, da je to delo vrha beogradske vlastele „u najboljoj nameri“. Istina o tome je sada opasnija nego dok je nad metropolom avetala prividna misterija. Uradili su to, pa šta? Pa ništa! To je ta poruka građanstvu: uradićemo nekažnjeno šta želimo. I niko ne može da vas zaštiti.

Da li je ta pretnja dirigovanom maskiranom silom sasvim realna na duže vreme? Ipak mislim da nije. Ugroženost građana pre svega ugrožava samu vlast, njene poluge, pa i sistem nelegitimne prinude, dakle mračne sile. Osećanje da je uskraćena sloboda na bilo kom nivou, plaši ali i stimuliše, proizvodi demokratsko traganje za pravim građanskim dostojanstvom.

Mislim da je, uz ostalo, i to imao u vidu Saša Janković kad je izneo tvrdnju o ugroženosti. Oslobađanje od tog osećanja, od takvog stanja stvari, mogu za sebe da učine samo slobodni ljudi, ma koliko uporno država pokušavala da ih pretvori u prepadnute podanike.