Vučić i Rama – posle raskoraka novi korak

Da li će Edi Rama posle jučerašnjeg susreta sa Aleksandrom Vučićem u Parizu zaboraviti na omiljenu parolu „Albanija i Kosovo, jedna zemlja, jedan narod, jedan san“, koju je ponovio pre samo mesec dana? Ili posle „miroljubivog“ sastanka i ekonomskih dogovora dva premijera, u okviru samita zapadnog Balkana i Evropske unije, treba očekivati nove poruke ili poteze Tirane koji će podizati temperaturu u Beogradu? Potvrdan odgovor na prvo pitanje, a s obzirom na dosadašnje iskustvo u odnosima Srbije i Albanije u čijem je središtu pitanje – čiji su Kosovo i Metohija, verovatno mogu da daju samo najveći optimisti.

Uprkos pariskom dogovoru Vučića i Rame o skorijem susretu „političke i ekonomske elite dveju zemalja” i isticanju značaja tešnjih privrednih veza, komunikacija Beograda i Tirane bremenita je trzavicama i, diplomatski rečeno, nesporazumima, da bi se bez rezervi poverovalo da će odmah posle ovog susreta biti mnogo drugačije. Premijer Vučić, ipak, poručuje: „Radićemo na tome da odnosi Srbije i Albanije budu što bolji, u cilju očuvanja regionalne stabilnosti, ali i zbog ekonomskih interesa naših građana.“

Ocenjujući da Albanija ne odustaje od velikoalbanskih pretenzija prema delu naše teritorije, Milovan Drecun, predsednik skupštinskog Odbora za KiM, ukazuje da Vlada Srbije, naročito premijer Vučić, ulažu poslednjih godina velike napore se odnosi sa Albanijom unaprede. On navodi da je naročito bitno da se „proboj” izvrši na ekonomskom planu jer je ekonomska saradnja možda najbolji način da se prevazilaze političke nesuglasice i problemi.

„Mislim da je jako bitno da imamo i što bolju infrastrukturu kojom ćemo se povezivati, da bismo time otupili oštricu ekstremnog ponašanja režima u Tirani prema KiM”, kaže Drecun. Dodajući da je Srbija pokazala da je lider regiona, koji je posvećen napretku celog regiona, a u temelju stabilnosti na Balkanu su sigurno srpsko-albanski odnosi, on ukazuje: „Mi moramo da učinimo sve da te odnose stabilizujemo i da ih uvedemo u jednu predvidljivu fazu, bez obzira na glavno neslaganje o pitanju KiM”.

Dragan Đukanović iz Instituta za međunarodnu politiku izražava nadu da je posle susreta u Parizu albanska strana shvatila važnost bilateralne saradnje i da posle nekih problema i nesporazuma koji su nastajali u komunikaciji Beograda i Tirane to može da predstavlja novu stranicu gde će upravo ekonomske teme biti dominantne, a ne više neka etnička pitanja.

Objašnjavajući ovu opreznost u izjavi, Đukanović kaže: „Imajući u vidu komponentu panalbanske politike koju vodi vlada u Tirani, moram priznati da imam neku vrstu zadrške koliko je ona iskrena prema svim ostalim susedima. Prema Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Ali, mislim da će ekonomska logika, logika svakodnevnog života, privoleti albansku stranu da shvati da od tih maksimalističkih ciljeva neće biti ništa. I da je ekonomija i regionalna saradnja ono što može poboljšati život građana, a potom i ubrzati evropske integracije, ukoliko je još uvek to cilj svih u regionu, a ja mislim da jeste.”

Izvesno je da je pomak u odnosima, koji je rezultirao i posetom Rame Beogradu i Vučića Tirani (u koju, kako mediji često ističu, nikada nije otišao čak ni Josip Broz Tito), napravljen uz podsticaj Brisela i Berlina. Ali, svaki zajednički korak pratio je i neki „raskorak“. Treba li podsećati na incident sa dronom na fudbalskoj utakmici Srbija–Albanija u Beogradu, oktobra 2014? Ili na nediplomatski istup albanskog premijera prilikom posete Srbiji posle mesec dana, kada je mimo protokola na konferenciji za novinare sa Vučićem pozvao Beograd da prizna realnost da je Kosovo nezavisno?

U međuvremenu je, u maju prošle godine, Vučić boravio u Tirani, a onda je u oktobru kamenovan autobus sa srpskim fudbalerima prilikom uzvratne utakmice u Albaniji. Beograd je uputio Tirani demarš zbog toga, a ambasadoru Iliru Boćki onemogućen je kontakt sa našim zvaničnicima u trajanju od šest meseci zbog toga što nije hteo da primi protestnu notu.

Bilo je tu i incidenata poput projekcije mape „velike Albanije“ na rezidenciji Edija Rame, pa onda i njegova izjava iz aprila prošle godine da će se Albanija i Kosovo ujediniti u Evropskoj uniji, ali da će, ako EU nastavi da zatvara vrata integraciji Kosova, „dve zemlje biti prinuđene da se ujedine na klasičan način”.

Ističući da se mora razvijati saradnja dve zemlje, Milovan Drecun naglašava da je osnova izgradnje odnosa sa Albanijom to da je KiM sastavni deo teritorije Srbije.

„Mi niti prihvatamo, niti ćemo ikada prihvatiti Kosovo kao nekakvu državu koja bi po prirodi stvari, kada bi zaista postala država u punom smislu reči, sigurno veoma brzo postala sastavni deo Republike Albanije. To je nešto što oni veoma dobro znaju i uprkos njihovim stalnim provokacijama na tu temu Srbija ostaje pri ovom stavu. Edi Rama je dobio valjan odgovor kada je bio u Beogradu i uvek će dobijati takve odgovore. Ali mislim da je uspostavljanje saradnje ne samo interes Srbije i Albanije, Srba i Albanaca, već i celog regiona, i da na tom putu uprkos teškoćama treba istrajati”, zaključuje Drecun.