Kim Il Sung mi je pregledao grlo

Kako bi iznenadili Vladimira Kranjčevića za njegov 80. rođendan, Nišlije su nedavno priredile knjigu o životu i radu ovog hrvatskog dirigenta. Na Internacionalnim horskim svečanostima u tom gradu nastupili su akademski hor „Ivan Goran Kovačić” i niški simfonijski orkestar, uz maestra koji kaže da od srca zahvaljuje na tom više nego dirljivom gestu, „senzacionalnoj Radmili Bakočević”, kao i autorima knjige Sonji Marinković i Nebojši Todoroviću.

Sutra u 20 časova Kranjčević je već gost na Danima orgulja u Beogradu, gde će sa simfonijskim orkestrom i horom RTS-a izvesti kantate Britna i Rekvijem Forea. Biće to njegov oproštajni koncert sa Beogradom gde je osamdesetih godina bio šef-dirigent ansambala Radio-televizije Beograd.

– Imaću u Zagrebu još šest koncerata i to je sve. Sa horom „Ivan Goran Kovačić” izvešćemo još jednom Mokranjčevu liturgiju koju smo slavili po celom svetu: u Britaniji, Parizu, Berlinu, Šangaju, Pekingu, Pjongjangu – kaže Vladimir Kranjčević.

U muzici je ovaj maestro radio svuda, sem u dečjem vrtiću. Bio je profesor u osnovnoj školi, u nižoj i srednjoj muzičkoj, u gimnaziji, u večernjoj školi i na muzičkoj akademiji. Vodio je amaterski hor, Zagrebačke madrigaliste, simfonijski orkestar HRT-a, bio šef opere HNK...

– U Beogradu sam bio do 1991. godine. Kad je trebalo da postanem šef u operi HNK, na jednom skupu istaknuti umetnik je pitao, pred predsednikom Tuđmanom, kako da meni daju to mesto, kad sam godinama bio u Beogradu. Tuđman je na to ljutito odgovorio: Pa šta onda i ja sam bio u Beogradu! I tako sam dobio mesto. U Beograd sam se vratio 2002, a 1998. pred celim tadašnjim državnim vrhom u HNK izveli smo Četvrti duhovni stih Marka Tajčevića.

Sećajući se svojih gostovanja, Kranjčević pominje i da je sa horom „I. G. Kovačić” bio 1987. i kod pape Jovana Pavla Drugog, što je moglo, ističe, da dovede do diplomatskog skandala.

– U Hrvatskoj su nam zbog toga napravili cirkus, a spasio nas je Beograd. „Politika” je to donela na naslovnoj strani, a Zagreb je pojedinačno zvao članove hora na informativni razgovor! Pozvao sam Sekretarijat inostranih poslova u Beogradu i posle toga nije bilo problema. Zagreb je reagovao, jer su se pitali kako to da mi idemo kod pape, a sve je bilo najavljeno, bez ikakvih tajni. I Tanjugov novinar je išao s nama – kaže Kranjčević.

Njegovo poznanstvo i s našim patrijarhom Irinejom datira iz 1976. sa koncerata duhovne muzike u Nišu. Od tada se redovno sreću na ručku u Nišu, za vreme Petrovdanskog posta gde, kako navodi, proba čarobna jela.

– Pošto me iz milja zovu Kranjac, a izvodili smo Mokranjca, organizatori su napisali da diriguje Vladimir Mokranjčević. To se današnjem patrijarhu strahovito svidelo i kad god me vidi kaže: Evo našeg Mokranjčevića.

Kranjčević je dirigovao i pred princezom Grejs i princom Renijeom u Monte Karlu, gde je jedno vreme i studirao, nastupio je i pred španskom kraljicom Sofijom, koja je ceo hor primila u pauzi koncerta. Sreo je i Kim Il Sunga u Severnoj Koreji.

– Tamo je bilo žalosno. Slušali su mi pluća, gledali da li imam upalu grla i temperaturu, kakav mi je pritisak, kako ne bih slučajno zarazio velikog vođu kad se rukuje sa mnom! – seća se dirigent koji je putovao po svetu, ali Broza nikada nije lično sreo.

– „Goranci” su pevali za Titov 85. rođendan. Posle toga je bilo fotografisanje sa predsednikom, ali nas nisu pozvali...

Karijeru je naš sagovornik započeo kao pijanista. Njegov deda, pekar, imao je u kući klavir. Tada su, kaže, i zanatlije morale da polože veliku maturu, a deda je imao i svoju ložu kao abonent u Hrvatskom narodnom kazalištu. Kranjčević je svirao do 1966. kada je slomio ruku, jureći na sednicu nastavničkog veća u gimnaziji. – Nije smelo da se kasni i ja sam zapeo o gvozdeni otirač! – pominje više kao anegdotu.

Danas kaže da mu je drago što se scena otvara. Podseća da naš Sreten Krstić vodi Zagrebačke soliste. Ukazuje da treba više takvih susreta.
– Kultura doprinosi pomirenju, muzika možda najpre. Kad ste zatvoreni u svoju sredinu, gotovo je. Morate da imate odnos prema nekome sa strane, da dolazi do komparacije, da se mogu meriti stvari – ističe naš sagovornik.

U narednom periodu, kaže, sređivaće knjige, note, ploče, diskove. Navodi da je kompozitor Boris Papandopulo i u starosti svaki dan komponovao od sedam do dva. – Ako nemam ideje, onda vučem taktne crte po praznom papiru. Samo od sebe u umetnosti ne ide ništa – kaže Kranjčević.

Naglašava i da je sa svim dirigentima imao lepo prijateljstvo, a da je svaki razgovor sa Oskarom Danonom bio katehizam. Drago mu je što će imati više vremena za kafanu i prijatelje. I ne brine da neće znati kako da popuni dan. Štaviše, nikada ga nije bilo strah da će ostati bez nekog posla i zanimanja.