Ким Ил Сунг ми је прегледао грло

Како би изненадили Владимира Крањчевића за његов 80. рођендан, Нишлије су недавно приредиле књигу о животу и раду овог хрватског диригента. На Интернационалним хорским свечаностима у том граду наступили су академски хор „Иван Горан Ковачић” и нишки симфонијски оркестар, уз маестра који каже да од срца захваљује на том више него дирљивом гесту, „сензационалној Радмили Бакочевић”, као и ауторима књиге Соњи Маринковић и Небојши Тодоровићу.

Сутра у 20 часова Крањчевић је већ гост на Данима оргуља у Београду, где ће са симфонијским оркестром и хором РТС-а извести кантате Бритна и Реквијем Фореа. Биће то његов опроштајни концерт са Београдом где је осамдесетих година био шеф-диригент ансамбала Радио-телевизије Београд.

– Имаћу у Загребу још шест концерата и то је све. Са хором „Иван Горан Ковачић” извешћемо још једном Мокрањчеву литургију коју смо славили по целом свету: у Британији, Паризу, Берлину, Шангају, Пекингу, Пјонгјангу – каже Владимир Крањчевић.

У музици је овај маестро радио свуда, сем у дечјем вртићу. Био је професор у основној школи, у нижој и средњој музичкој, у гимназији, у вечерњој школи и на музичкој академији. Водио је аматерски хор, Загребачке мадригалисте, симфонијски оркестар ХРТ-а, био шеф опере ХНК...

– У Београду сам био до 1991. године. Кад је требало да постанем шеф у опери ХНК, на једном скупу истакнути уметник је питао, пред председником Туђманом, како да мени дају то место, кад сам годинама био у Београду. Туђман је на то љутито одговорио: Па шта онда и ја сам био у Београду! И тако сам добио место. У Београд сам се вратио 2002, а 1998. пред целим тадашњим државним врхом у ХНК извели смо Четврти духовни стих Марка Тајчевића.

Сећајући се својих гостовања, Крањчевић помиње и да је са хором „И. Г. Ковачић” био 1987. и код папе Јована Павла Другог, што је могло, истиче, да доведе до дипломатског скандала.

– У Хрватској су нам због тога направили циркус, а спасио нас је Београд. „Политика” је то донела на насловној страни, а Загреб је појединачно звао чланове хора на информативни разговор! Позвао сам Секретаријат иностраних послова у Београду и после тога није било проблема. Загреб је реаговао, јер су се питали како то да ми идемо код папе, а све је било најављено, без икаквих тајни. И Танјугов новинар је ишао с нама – каже Крањчевић.

Његово познанство и с нашим патријархом Иринејом датира из 1976. са концерата духовне музике у Нишу. Од тада се редовно срећу на ручку у Нишу, за време Петровданског поста где, како наводи, проба чаробна јела.

– Пошто ме из миља зову Крањац, а изводили смо Мокрањца, организатори су написали да диригује Владимир Мокрањчевић. То се данашњем патријарху страховито свидело и кад год ме види каже: Ево нашег Мокрањчевића.

Крањчевић је дириговао и пред принцезом Грејс и принцом Ренијеом у Монте Карлу, где је једно време и студирао, наступио је и пред шпанском краљицом Софијом, која је цео хор примила у паузи концерта. Срео је и Ким Ил Сунга у Северној Кореји.

– Тамо је било жалосно. Слушали су ми плућа, гледали да ли имам упалу грла и температуру, какав ми је притисак, како не бих случајно заразио великог вођу кад се рукује са мном! – сећа се диригент који је путовао по свету, али Броза никада није лично срео.

– „Горанци” су певали за Титов 85. рођендан. После тога је било фотографисање са председником, али нас нису позвали...

Каријеру је наш саговорник започео као пијаниста. Његов деда, пекар, имао је у кући клавир. Тада су, каже, и занатлије морале да положе велику матуру, а деда је имао и своју ложу као абонент у Хрватском народном казалишту. Крањчевић је свирао до 1966. када је сломио руку, јурећи на седницу наставничког већа у гимназији. – Није смело да се касни и ја сам запео о гвоздени отирач! – помиње више као анегдоту.

Данас каже да му је драго што се сцена отвара. Подсећа да наш Сретен Крстић води Загребачке солисте. Указује да треба више таквих сусрета.
– Култура доприноси помирењу, музика можда најпре. Кад сте затворени у своју средину, готово је. Морате да имате однос према некоме са стране, да долази до компарације, да се могу мерити ствари – истиче наш саговорник.

У наредном периоду, каже, сређиваће књиге, ноте, плоче, дискове. Наводи да је композитор Борис Папандопуло и у старости сваки дан компоновао од седам до два. – Ако немам идеје, онда вучем тактне црте по празном папиру. Само од себе у уметности не иде ништа – каже Крањчевић.

Наглашава и да је са свим диригентима имао лепо пријатељство, а да је сваки разговор са Оскаром Даноном био катехизам. Драго му је што ће имати више времена за кафану и пријатеље. И не брине да неће знати како да попуни дан. Штавише, никада га није било страх да ће остати без неког посла и занимања.