Kod Vučićeve poslednje šanse

Da li to što Vučić nije biran za komunalnog inspektora, građevinskog preduzimača, bračnog savetnika ili socijalnog radnika išta znači napaćenim ljudima koji su ga od zore rane čekali pred kancelarijom? Šta je to što znaju najnemoćniji, a da zna i najmoćniji?

I jedni i drugi su svesni da političar s tako velikom podrškom na poslednjim izborima može da razmišlja o testu za utvrđivanje očinstva kako bi se saznalo da li je on novi otac nacije, ali su u redovima očajnika ispred Nemanjine ulice, u Vučiću ipak svi tražili i drugog roditelja. U Vučiću su tražili i – majku.

Taj zajednički zaključak, da su Vučića, osim za mandatara, Srbi izabrali i za oba roditelja, može goditi njegovoj sujeti. Hoće li, međutim, goditi njegovoj inteligenciji?

Ako je sistem koji je stvorio Vučić sklopljen tako da čak i nečija svekrva očekuje da on lično otrči i ubedi snajku da otključa zajedničko dvorište i da potom, kada smiri tu porodičnu gungulu, sedeći između Merkelove i Olanda, pregovara o nekakvim poglavljima, šta nam onda to govori o prirodi vučićizma? Kom poznatom političkom žanru pripada takva vrsta vladavine? Možda prosvećenom apsolutizmu? Ili je to bonapartizam sa srpskom dušom, kada čitava kolona očajnika zna da ima šansi samo ako čeka pred jednim šalterom – kod Vučićeve poslednje šanse.

Ako nastavi s praksom susreta s ljudima koji imaju probleme po gradovima i selima, on uskoro neće imati šta drugo da radi, zato što je količina nevolja po glavi stanovnika takva da je onda bilo racionalnije da se Vučić kandiduje za patrijarha, umesto za premijera. Em bi teritorija kojom bi vladao bila veća, em bi imao pravo da ispoveda nesrećne duše, em bi imao pravo da moli, a da to ne naruši sliku koju pažljivo stvara o sebi, kao mačističkom Vučiću koji se saginjati neće.

Da li je mandatar svestan da populističkim radnjama koje obavlja s vremena na vreme rizikuje da bude optužen za kreiranje poretka autoritarnosti. Njegov radni zadatak je, međutim, sasvim suprotan. On treba da stvori institucije koje će se baviti rešavanjem problema građana, a nikako da zida sistem u kojem se čitava moć društva i države uliva, kao u levak, samo u jedno telo i u jednu glavu.

Ako uskoro pomisli da će moći i da šeta po vodi, onda ćemo i mi i Vučić imati veliki problem. Ali, ako je njegova želja da čuje prave probleme građana licem u lice, a ne preko dvorjana iskrena, onda mu se marketinška terapija populizma i nade koju je ubrizgao tom silnom, dezorijentisanom i toliko puta izigranom srpskom lumpenproletarijatu, može tolerisati. Naravno da jačanje tih očekivanja može dovesti do apsurdne nade da će svaku sijalicu u selu lično menjati Vučić i da ćemo svi postati bogati kada se on bude sagnuo da veže pertlu, pa umesto njih, odveže dugo skrivanu zlatnu žicu.

Na drugoj strani, organizovanje narodnih jutrenja s Vučićem razlikuje se od manira ranijih pripadnika vladajuće elite zahvaćenih vladarskim autizmom, koji su se s delegatima srpske nevolje susretali samo u predizbornim spotovima. Da ne govorimo o tome da su neki od voždova pomazili krave i telad prvi put u kampanji, te su oduševljeni postojanjem tih plemenitih životinja, ozbiljno razmišljali da čitavom stočnom fondu daju pravo glasa.

Vučić je, ipak, isuviše prekaljen tehnolog vlasti da bi ga opsedale takve bubice. Kao menadžer kampanja Vojislavu Šešelju, a potom i Tomislavu Nikoliću, upoznao je svaki zaselak u Srbiji, te mu život s one strane sreće nije tajnovit. Ali, kako je u međuvremenu lansiran u stratosferu političke moći, susreti s narodom „jedan na jedan” mogu mu pomoći ne samo da bi obnovio gradivo, već i da bi se prizemljio s visina na kojima se mudrost odvaja od takozvane realnosti na terenu.

I za nas i za njega, bolje je da je to njegova istinska i iskrena namera. To je uverenje da Srbija može postati bolja zemlja samo ako se moć sa jednog čoveka prepusti takozvanim nadležnim organima. U suprotnom, može se desiti da selektor fudbalske reprezentacije Slavoljub Muslin pozove Vučića da bude golman u kvalifikacijama, a potom će se apsurdnost Vučićeve svemoći, kako to obično biva, pretvoriti u grotesknost vladareve i naše usamljenosti. Naime, on će postati svemoćan i sam. A mi ćemo postati nemoćni i sami.

Ali, političar poput njega, koji je uspeo da oko sebe okupi i Marijana Rističevića i Vilijama Montgomerija, i Muamera Zukorlića i Milovana Drecuna, i Maju Gojković i Mikija Manojlovića, i Dragana Džajića i Nebojšu Čovića, teško da bi sebi mogao da dozvoli sudbinu Markesovog junaka u srpskom magičnom realizmu.

Vučić je, naime, navikao na kolone koji čekaju pred njegovim vratima. Red za audijenciju u njegov kabinet je toliko dugačak da verovatno ni Sloba nije imao takav spisak onih koji bi najradije doprli do Vučića preko reda. I da ne bude zabune, nisu siromašni, gladni i gnevni čekali prvi. Mnogo pre njih, ta mesta su zauzeli silni političari, intelektualci, novinari, eksperti ili umetnici koji ga obožavaju, što iz tradicionalne srpke slepe ljubavi prema vođama, što zbog oportunizma.

Siromašni svet je daleko iskreniji i na to treba stalno podsećati budućeg premijera. Oni nisu došli do Vučića kako bi bili još moćniji i još bogatiji, već čekajući da ga vide, stiču iluziju kako će im frižider, kao i stomaci, na izlazu iz Nemanjine biti puniji.

Zato bi Vučić trebalo da učini sledeće: neka najduže razgovara s onim koji ima najveću muku. I neka ga pita kako da vodi Srbiju. To što mu kaže taj čovek neka doslovce učini. To će biti istina o njima, nama i njemu. I posle saveta tog nesrećnog čoveka ili žene, svi ćemo biti srećniji. Kada Vučić shvati da su to ljudi koji će mnogo više pomoći njemu, nego on njima, Srbija će postati bolje mesto za život.