Hoće li mandatar poslušati Kostićev savet

Možda još nije poznato koliko će biti nezavisnih eksperata među novim ministrima, ali su pozivi mandataru Aleksandru Vučiću da takvima da prednost u odnosu na partijske saradnike sve glasniji. Jedan takav savet upravo je uputio i predsednik SANU Vladimir Kostić, koji je budućem premijeru preporučio da u tim za Nemanjinu 11 bira one „koji vlast odbijaju” i traže „slobodu za odgovornost”, a ne „slobodu od odgovornosti” i koji će i posle izlaska iz vlasti imati „gde da padnu sa svojim zanimanjem”.

Sam Vučić izjavio je da mu nije mnogo bitno da li će u vladi biti nestranačkih ličnosti i da ne znači da je neko sposobniji ako nije član nijedne partije. Naglasio je i da će mu glavni kriterijum biti da li je neko sposoban da iznese reforme, mada kritičari poput profesorke Srbijanke Turajlić ocenjuju da će ministri imati samo ulogu „fikusa u premijerovoj bašti” i da njemu ta vlada suštinski „nije ni potrebna”.

Bar na osnovu dosadašnjih iskustava, Vučić nije bežao od nestranačkih ličnosti, pa je tako 2014. resor državne uprave poverio Kori Udovički, prosvetu Srđanu Verbiću, kulturu Ivanu Tasovcu, privredu, pa potom finansije Dušanu Vujoviću... a u vreme dok je bio prvi potpredsednik vlade privredu je vodio Saša Radulović.

Analitičar i profesor Vladimir Goati za „Politiku” ocenjuje da je SNS u vreme formiranja vlade 2014. i pre toga „imao deficit vrhunskih stručnjaka” i da je to otvorilo prostor njegovim koalicionim partnerima, ali i nezavisnim ekspertima.

„Neko od naprednjaka možda bi mogao da se naljuti, ali činjenica je da je Vučić u koaliciji sa SPS-om i uz pomoć pojedinih stručnjaka uspeo da ’zakrpi rupe’ i sastavi dobru vladu. Osim uspeha u kretanju ka EU, porasta BDP-a i ubrzanja stagnirajuće ekonomije, taj tim postigao je jednu stvar koja je civilizacijski preokret. Javna uprava zakonom je postala servis građana Srbije, tako da na šalteru više nismo dužni da čekamo nekog službenika, već da on radi za nas. To se dogodilo za vreme Kori Udovički, koja bi mogla da bude ministar u svakoj evropskoj vladi, a nezavisni je stručnjak”, ubeđen je Goati.

Praksa da u vlade ulaze stručnjaci iz različitih oblasti prvi put je primenjena još u vreme premijera Ante Markovića, koji je Jugoslavijom upravljao sa ekspertskim timom. Od tada, u svim vlastima u Srbiji bilo je nestranačkih eksperata.

Tako je Slobodan Milošević postavio do tada malo poznatog penzionera Svetske banke Dragoslava Avramovića za guvernera Narodne banke. Posle 2000. godine pojavili su se nestranački ekonomisti poput Božidara Đelića (koji je potom pristupio DS-u). Ali, grupa eksperata okupljena oko G17 već je 2002. godine postala politička stranka, čiji će rad kasnije pokrenuti brojne polemike u javnosti.

„U političkom životu nema ideje koja neće biti zloupotrebljena. Kao nekadašnji član G17, mogao sam da vidim kako se ta ideja vremenom izlizala, kako su u samo središte stranke došli neki kojima ne bih poverio nikakav ozbiljan posao. A predstavljali su se kao eksperti. Pravih eksperata je zapravo mnogo manje nego što ljudi misle. To ipak ne znači da bi potpuno trebalo odbaciti ideju da se proverenim i stručnim ljudima dodele odgovarajući resori”, ocenjuje Goati.

A među onima koji misle da angažovanje eksperata ne donosi željene rezultate postoji i argument da ministar mora da bude efikasan upravljač i da je to menadžerski, a ne strukovni posao. Tu ocenu u svom blogu izneo je ekonomski analitičar i finansijski i poslovni konsultant Nebojša Katić.

„Eksperti mogu biti izvanredni poznavaoci određenih oblasti, ali su oni najčešće orijentisani ka analizi društvenih i ekonomskih problema, a ne ka njihovom rešavanju. Eksperti su po pravilu vezani za akademske i srodne institucije i njihov prostor je više teorijski nego empirijski”, navodi Katić na svom blogu.

Za Goatija, međutim, angažovanje eksperata može da bude dobro sredstvo protiv potpune prevlasti partija, jer smo mi „u jednom vremenu, kada su stranke toliko raširile usta da su počele da uzimaju mnogo više nego što to mogu i zaslužuju”.

„Strahujem da će one oaze u javnoj upravi koje su slučajno preživele partijski uticaj biti uklonjene zajedničkim naporom stranačkih ljubimaca koji ih doživljavaju kao nelojalnu konkurenciju. Možda je to haotičan scenario, ali bi trebalo voditi računa. Primera ima i u okruženju, pa su tako u Crnoj Gori partije postale podudarne sa agencijama za zapošljavanje. U zemljama stabilne demokratije, kada su stranke nastajale privatna svojina je bila svetinja, država takoreći nije imala uticaj da bi delila posao i uticaj, i tu je ključna razlika”, navodi Goati.

Po njegovoj oceni, u zemljama poput Srbije na snazi je „partitokratija”, koja preti da preraste u teži oblik od postojećeg.

„U tom slučaju živećemo u nečemu što bi se moglo nazvati ’partitodespotija’”, zaključuje Goati.