Filozofi nisu veći filozofi od pesnika

„Svet knjige” iz Beograda objavio je nedavno knjigu eseja Rista Tubića (1933), našeg poznatog filozofa, književnika i prevodioca, pod naslovom: „U lavirintu stihije savremenog sveta”. U podnaslovu knjige stoji: Pitanja i čuđenja. Autor se, pre svega, čudi što Evropska unija, i ne samo ona, danas pati od ideološke iscrpljenosti i što je njena politika postala nevizionarska delatnost. S padom komunizma postalo je jasno da je politika izgubila svoju veličanstvenu teleološku dimenziju.

Šta se tu, u stvari, izgubilo?

Nestalo je ono uverenje da se kapitalizam nužno pretvara u komunizam koji više neće biti stvar želje i dobre namere: hteli to ljudi ili ne, bili oni svesni toga ili ne, delovali oni na tome ili ne, ta epoha neumitno dolazi.

Dolazi nužno po unapred određenim istorijskim zakonima?

To ne, nikako ne. Istorija se zbiva u svetu slučajnosti, u lancu nepredvidivih slučajeva. Događaji prošlog veka, kao i oni u daljim vremenima, mogli su se odigrati i drugačije. Ni fašizam, ni komunizam nisu bili nužni. Dovoljno je, na primer, zamisliti 1917. godinu u Rusiji bez Lenjina ili vajmarsku republiku bez Hitlera. Izbaciti slučajnosti iz društvenih procesa značilo bi poništenje istorije, što je smrtonosna iluzija. Prošli vek moguće je objasniti, onoliko koliko je to uopšte moguće, samo ako se oslobodimo iluzije nužnosti, samo ako mu vratimo njegov nepredvidljivi karakter koji su poricali oni koji su snosili glavnu odgovornost za njegove tragedije.

Posvetili ste nešto veći ogled o poprilično zamršenom pitanju odnosa poezije i filozofije?

Jeste, i odmah sam hteo da čitaocu stavim do znanja da su, možda, u zabludi oni koji misle da postoji vertikala neprelaznog zida između filozofije i poezije. Pošao sam od Lotreamonove misli da filozofi nisu veći filozofi od pesnika; pa, onda, i od Rortijevog stava koji i sȃm delim: da pesnici i romanopisci govore značajnije stvari od filozofa. I upravo iskoračujući iz filozofije Rortijeva koncepcija sebi obezbeđuje trajno mesto u filozofiji. A ni Andrić, čini se, nije daleko od pomenutih filozofa: „Ja ne dvojim mnogo”, veli, „prozno delo od onoga što nazivamo poezijom”. Ukratko, veoma je opasno definisati šta je, zapravo, filozofija, a šta poezija. Jezik je pun čudesa i beskrajan je njegov kapacitet istraživanja. Rado čitam V. Vodsvorta: Poezija je, kaže, najviše filozofska od svih pisanja.

Pišete i o Dobrici Ćosiću?

Da, i ne s malim zadovoljstvom. Sjajnim romanima i šestotomnim „Piščevim zapisima”, esejistikom i publicistikom, govorima i razgovorima, snažno je obeležio svoje vreme i zadužio srpsku istoriju i kulturu. I Ćosić, poput velikih politologa modernog doba, misli da je čitav život obuhvaćen pojmom politike; i otuda je politika bila njegov udes, njegova velika strast. Uviđajući da stvarnost ne liči na njegove revolucionarne ideale, rano je počeo da se spori sa stvarnošću novog poretka za koji se borio.

Sledi, zatim, kritika protiv skleroze u marksističkom mišljenju, protiv totalitarnih ideologija i njihovih utopijskih projekata, suprotstavlja se svakom monopolu na istinu, krčeći put toleranciji, kompromisu, pluralizmu mišljenja. Vodeći dijalog sa Istorijom kroz čitavo svoje delo, njegov kritički poetski izraz završava se na isti način kao i svako povezivanje mesijanske fantazije sa realnim društvenim pitanjem: pokazalo se kao komična strana ljudske muke.

Pišete i o istini koja udara po glavi kao malj?

Zapravo je to živa istina: to da nam je Kosovo bukvalno oteto i jednostrano proglašeno nezavisnim. Moćnici su, izgleda, dobro razumeli Makijavelija: da na ovom svetu ništa ne može uspeti bez nasilja i prinude, da cilj nalaže upotrebu svih mogućih sredstava, da se onaj ko hoće da utiče na ljude ne sme osloniti isključivo na reč, već da mora u ruke uzeti mač. Evropa ga je uzela bombardovanjem Srbije 1999, što je bilo samo katastrofalno finale njenog osvajačkog nagona.

Kažete kako je neizvesnost naša najizvesnija istorija – šta to, zapravo, znači?

Znači to da svet nije teleološki organizovan oko ljudskih ciljeva i potreba, tj. da zbivanjem u svetu ne upravlja nekakva svrha, neki cilj. Naivno je verovati da bi svet morao da se prilagodi našoj predstavi o pravednosti, jer je pravednost zadatak, a ne nešto dato. Takvog je karaktera i svet politike u kom još nismo našli čvrsto i pouzdano tle. Nema u tom svetu ničeg trajnog; tamo gde smo verovali da stojimo na sigurnom tlu, sve stoji neizvesno. Rečju, ništa se u svetu politike ne može svesti na jednu apstraktnu formulu, jer politika ne podleže nikakvoj izvesnosti, nikakvom apriornom legitimitetu. Ona mora da dela; a, po dobro poznatom obrascu, Istorija će presuditi.

Ako ne možemo da predviđamo, imamo li makar pravo na nadu?

Svakako, bar je nada jedini naš siguran posed, mada i ona može i te kako da bude varljiva. Pa ipak, nikakva katastrofa u stihiji današnjice ne treba da nas ubedi da je poduhvat beznadežan; jer dokle god ulažemo napore postoji nada, a ona se izražava u tim naporima i kroz njih. Isto tako nikakva nada ne može nam dopustiti da budemo spokojni u uverenju da je delo ostvareno; jer delo nije nikad potpuno ostvareno, i zato nikad ne možemo da budemo spokojni.

U kulturi straha – potencijalne opasnosti uvek mogu da nas iznenade?

Da, ali rešenja problema moraju biti politička do kojih, doduše, nije nimalo lako doći, ali drugih nema i ne sme da bude. Treba prihvatiti odgovornost; odgovornost se mora prihvatiti. Inače, nemamo izbora između potpunog savršenstva i potpunog uništenja; naša ovozemaljska sudbina jeste briga koja nema kraja, večna nezavršenost; što bi Isidora rekla: svi su ljudski rezultati smrtni, samo je problematika sveta večna.