Mora li Beograd da bira prijatelje i partnere

„Ne tražimo da birate između nas i Rusije”, poručila je početkom sedmice beogradskim zvaničnicima Viktorija Nuland. Samo desetak dana pre ove izjave pomoćnice američke državne sekretarke, gotovo identična umirujuća poruka Beogradu stigla je i od druge velike sile. Kako je u razgovoru s predsednicom srpskog parlamenta Majom Gojković tokom njenog boravka u Moskvi rekao Sergej Nariškin, predsednik ruske Državne dume, „Moskva nikad nije tražila od Beograda da bira između Rusije i Evropske unije”. A onda je, pre tri dana, izjavom da će Beograd, „kad bude potrebno”, usaglasiti svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa Briselom, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister izrekao ono što EU očekuje od Beograda. Uz sve to, „Železara Smederevo” sa novim vlasnikom – kineskim „Hestilom”, nije takoreći ni valjano zagrejala peći, a već stižu pretnje iz Brisela da će Srbija biti kažnjena zbog damping cena čelika.

Tako se Beograd po ko zna koji put našao između velikih, neretko i praznih, obećanja i najava mnogo težih dana u kojima će, kako stvari stoje, ipak morati da bira.

Potpredsednica vlade Zorana Mihajlović tvrdi da Srbija ne može da se opredeli za jednu stranu. Ona je pre dva dana rekla da se Srbija trudi da sa zemljama u svetu ima najbolji mogući odnos. „Ostajemo na putu evropskih integracija i reformi u našem društvu i ne možemo da se opredeljujemo za određenu stranu – SAD, Evrope, Rusije ili Kine. Radimo sa svima”, rekla je Mihajlovićeva komentarišući Mekalisterovu izjavu.

Mnogo određeniji, pa i oštriji, bio je potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, koji je pre nekoliko dana poručio „da prijatelji kosovske nezavisnosti i oni koji podržavaju nešto protiv Srbije, od nje ne mogu očekivati da svojim prijateljima zatvara vrata i uvodi sankcije”. To, kako je rekao, nije normalno, i nijedna zemlja na svetu to ne bi uradila, „pa neće ni Srbija”.

„Sedamnaest godina posle bombardovanja ne možemo tek tako da kažemo da ćemo uskladiti potpuno svoju spoljnu i bezbednosnu politiku, jer su u EU svi samo naši prijatelji. Moram da kažem da, nažalost, nije baš tako”, poručio je Dačić.

Da Beograd ne bi trebalo da se nada da će moći da balansira između Zapada i Istoka, jasno mu je nedavno stavila do znanja Natali Toči, savetnica visoke predstavnice EU i šefica tima autora nove spoljnopolitičke i bezbednosne strategije EU.

„Jasno je da će se od Srbije očekivati da se prilagodi stavovima EU na putu ka članstvu u Evropskoj uniji”, kategorična je Točijeva, koja je objasnila da države članice u ovom trenutku, dok je Srbija u statusu kandidata, imaju „određeni stepen razumevanja za stav Beograda”.

Razumevanja za Beograd imaju i u Moskvi. Ali, samo ako ostane pri onoj politici koju vodi sada. I dok je Nariškin utešno poručio da Srbija ne treba da bira, ali da je „važno da političko rukovodstvo i građani Srbije razumeju da je odbijanje da se pridruže sankcijama Rusiji potpuno u skladu s nacionalnim interesima Srbije i njenog naroda”, drugi visoki funkcioner Putinove Jedinstvene Rusije Sergej Železnjak bio je mnogo manje diplomatičan.

„Rusija će verovatno biti prinuđena da preispita niz sporazuma sa Srbijom, ukoliko se Beograd duboko integriše u EU”, kategoričan je bio Železnjak.

Iako je u ovdašnjoj javnosti ova izjava bila protumačena kao protivljenje Rusije evrointegracijama Srbije, politički analitičar Dragomir Anđelković objašnjava da je Železnjak mislio isključivo na uvođenje sankcija Moskvi.

„Ruska pozicija je tu vrlo jasna. Oni ne traže da Srbija ne ide u EU, nego da ne ide u NATO. Kad je Železnjak to rekao, mislio je na usklađivanje spoljne politike, odnosno, ako bi Srbija u domenu bezbednosne i spoljne politike otišla znatno dalje u okviru evrointegracija i uvela Rusiji sankcije ili pak prekinula vojnotehnički sporazum sa Rusijom, to bi izazvalo ruske kontramere, što je logično”, ocenjuje Anđelković.

On podseća da su ruski zvaničnici prvi put o EU integracijama Srbije progovorili 2007. i tada su vrlo jasno rekli da podržavaju put evrointegracija Srbije.

„Rusija je svesna svog položaja na Balkanu. Oni nikada nisu tražili da se okrenemo protiv Zapada, Rusija je tu bila pasivan partner. Što se tiče Zapada, tu smo pod pritiskom, nekad više nekad manje. To što Nulandova nije iskazala zahteve ovog puta samo znači da oni imaju druge prioritete, zbog izbora su sada relativno pasivniji, a i neće da nas previše revoltiraju”, mišljenja je Anđelković.

Mnogi su u Srbiji, međutim, kao pritisak Moskve shvatili reči Vladimira Putina koji je Aleksandru Vučiću prilikom njegovog boravka u privatnoj poseti Moskvi posle aprilskih izbora, rekao da „očekuje da će u budućem sastavu Vlade Srbije dostojno mesto zauzimati ljudi koji posvećuju ozbiljnu pažnju razvoju bilateralnih odnosa Srbije i Rusije”. To je bilo protumačeno kao poruka Moskve Vučiću koji se dvoumio koga će uzeti u vladu, da svakako tamo nađe mesto i za SPS.

Često se nameće i utisak da Brisel, pa i Vašington, ne gledaju previše blagonaklono ni na sve prisnije odnose između Beograda i Pekinga, iako i sami imaju i te kako dobre odnose s Kinom.

Nekadašnji ambasador Srbije u Kini profesor Slobodan Unković kaže da Kina ima izrazito razvijene bilateralne odnose s mnogim zemljama EU.

„Oni iz zemalja EU imaju uvoz od oko 280 milijardi evra godišnje, a izvoze u te zemlje oko 350 milijardi. Posebno su razvijeni odnosi s Nemačkom, Francuskom, Italijom, Grčkom”, objašnjava Unković, a na pitanje kako Evropa gleda na naše približavanje Kini, on kaže da tu ne bi trebalo da bude problema jer su naše strateško opredeljenje da postanemo članica EU i saradnja s Kinom komplementarni.

„Nije naša saradnja s Kinom alternativa ulasku u EU. Dobro je i za EU da Srbija sarađuje i s drugim zemljama jer jedino privredno uspešna Srbija ima šansu da ispuni taj vrlo važan uslov u odnosu na druge zemlje koje su ušle ranije, a to je ekonomski nivo razvoja”, kaže Unković i ističe da Srbija mora da nastavi sa intenzivnom saradnjom s Pekingom.

Anđelković, međutim, smatra da se Evropa plaši činjenice da je Kina preuzela srpsku železaru.

„Njima najviše smeta posao sa čeličanom jer je evropska industrija čelika u velikom problemu. Ovim aranžmanom se ’Železara’ revitalizovala i postala veliki izvoznik u Evropu, pa oni sada mistifikuju stvar da mi hoćemo da reeksportujemo kineski čelik. Kinezi su, međutim, spremni da investiraju i u Srbiji proizvode čelik u skladu sa SSP-om. Ali Evropa se toga plaši”, smatra Anđelković, koji u ovome vidi neprincipijelno ponašanje Evrope.

„Dok smo mi bili strana koja je trpela žrtve zbog poljoprivrede i otvorenog tržišta, onda je to bilo normalno, a sada kad oni treba prvi put da imaju neku štetu, jer mi dobijamo korist od SSP-a, neko postavlja pitanje”, objašnjava Anđelković i zaključuje da bi, u slučaju blokade železare u Smederevu, „svako razuman u Srbiji morao da izvuče zaključak da je svaki dalji pokušaj uvlačenja Srbije u EU više nego štetan”.