Ksenijina godina za Ginisa

Pula - Uz mene je još jedino Ksenija Marinković bila svako veče ovde sa vama, duhovito je izjavio voditelj programa u pulskoj Areni u večeri dodela nagrada, aludirajući na to koliko se puta tokom festivala ova hrvatska glumica poklonila pred publikom. A poklonila se šest puta i tako postigla rekord pa će se 63. Pula zauvek pamtiti po njoj.

Ovogodišnju dobitnicu „Zlatne arene” za najbolju glavnu žensku ulogu pulski filmofili imali su priliku da vide u toliko različitim ulogama. I komičnim i dramskim. Kao medicinsku sestru Vesnu u filmu „S druge strane” Zrinka Ogreste (sedam „Zlatnih arena” uključujući i Ksenijinu i Lazara Ristovskog), kao poslastičarku Vericu u „Sve najbolje” Snježane Tribuson, kao Zlatu u „Dobroj ženi” Mirjane Karanović, kao oficirku hrvatske vojske u „Ministarstvu ljubavi” Pava Marinkovića, kao taštu Klaru u „Život je truba” Antonia Nuića, ali i kao Kičminu majku u kratkometražnom filmu „Govorna pošta” Lea Vitasovića. Da je bilo sreće i prilike da se u Puli vidi i najnoviji film Rajka Grlića „Ustav Republike Hrvatske” gde Marinkovićeva tumači lik Maje Samardžić, dok su joj partneri Nebojša Glogovac i Dejan Aćimović, poklonila bi se ona u Areni i sedmi put.

U najkraćem –ova filmska sezona u hrvatskoj kinematografiji u znaku je Ksenije Marinković. Pozorišne, televizijske i filmske glumice raskošnog talenta, ogromnog interpretatorskog raspona i mogućnosti transformacija. Glumice za koju je svojevremeno Rajko Grlić, a sarađivali su i u filmu „Neka ostane među nama” (za ulogu Marte osvojila je „Zlatnu arenu”), između ostalog rekao i sledeće: „Ksenija je ozbiljna i velika glumica, a jednostavnost kojom uspeva da odigra likove vrlo je retka. Uporedio bih je sa Pavlom Vuisićem. Kada ste reditelj u godinama, naučili ste da filmu ne pomaže umeće glume već osoba, ličnost. I srećni ste ako kamerom uspete da uhvatite deo te ličnosti kakvu ima Ksenija Marinković”.

Ova Virovitičanka rodom (april, 1966), koja je glumu diplomirala 1988. na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu, znatno je obeležila hrvatsko glumište u poslednje tri decenije. Tumačeći kompleksne ženske uloge, ali tako da uvek na specifičan način čini odmak od tragičnih heroina ili fatalnih žena koje po prirodi stvari privlače medijsku pažnju, Ksenija Marinković je postala veoma tražena glumica. Ona nikada nije bila zvezda naslovnih stranica tabloida ili kakvog događanja koja nemaju veze sa filmom ili pozorištem. Nju takva vrsta promocije nikada nije zanimala. Ona je sva duboko predata svom poslu, tačnije – svojoj umetnosti glume. I svašta je čovek može pitati i sa njom razgovarati, osim što ne voli javno da govori o svojim kilogramima ili o svojoj deci, a ima ih dvoje, sina i ćerku.

Bez velike pompe i sasvim na zemlji komentarisaće i svoj ovogodišnji „Ginisov rekord” u Puli od šest uloga u šest različitih filmova, tu posledicu njene traženosti. „Ne znam šta je na to uticalo”, izjavila je nedavno za jedan hrvatski list, „ali mislim da je to rezultat mojih predhodnih radova”.

„U mnogo glumačkih karijera videla sam kako navala poslova ide u talasima. U jednom trenutku te zovu svi, a onda opet naiđe period kada te ne zove niko. Još kao mlada glumica naučila sam da budem strpljiva kada nema posla, a još strpljivija kada ga ima. Na sreću, nije mi se dogodilo da mi slava udari u glavu, jer sam preoprezna”, izjavljuje Ksenija Marinković koja je svoj glumački trag ostavila i na pozorišnim daskama Zagrebačkog kazališta mladih, Histriona, ITD, GDK-a, Ulisisa i HNK čija je prvakinja od prošle godine.

U još uvek većinski muškom svetu pozorišta, filma i televizije Marinkovićeva „pliva” sigurno i na svoj način. „Na sreću, ja sam oduvek toliko volela svoj posao da nisam primećivala probleme ovog tipa. Jedino što sam uvek želela bilo je da kvalitetno napravim svoju ulogu. Nisam iskusila puno ružnih stvari u životu. Budući da nisam imala ambiciju da budem išta drugo do glumica, nisam se opterećivala omerima muškaraca i žena u poslu, već sam uvek imala utisak da radim podjednako sa svima”, kaže Marinkovićeva.

I sa glumačkim stereotipima nosi se na svoj način, kaže da otpor pruža sasvim nesvesno, ironizujući tako stereotip. „Ako bih dobila ulogu zavodnice, napravila bih od nje karikaturu – tako ja to nesvesno radim”, kaže ova umenica glume kojoj su uzori Mira Stupica, Ana Karić, Božidarka Frajt, Elizabet Tejlor, Meril Strip, a pravo otkriće Mirjana Karanović.

„Od Mire Stupice sam naučila kako se kompresuje energija na sceni i kako se u jednoj reči može iščitati i puno emocija i puno stava. Od Ane Karić, s kojom sam godinu dana provela u „Teatru u gostima”, naučila sam koliko je energije, elana i dobre volje potrebno za svakodnevno igraše predstave i održavanje cele ekipe na okupu. Od Elizabet Tejlor šta znači pretvoriti se u ulogu koju igraš sa puno divlje kreacije ali i sa puno ukusa, od Božidarke Frajt prirodnost i ležernost na filmu, a od Meril Strip večno mlad um i dobro promišljene konstrukcije uloga. Mirjana Karanović sa kojom sam radila u filmu „Dobra žena” za mene je otkriće jer ona ima sve ove faktore u sebi, a nijedan od njih nije preterano isticala već ih je upotrebljavala tačno koliko joj je bilo potrebno za ulogu koju tumači”, otkrila je nedavno za jedan hrvatski portal Ksenija Marinković.

Za ovu glumicu koja smatra da u svakoj stvari, drami, ulozi postoji unutrašnja muzika koja se nekada doživljava doslovno, a nekada kao unutrašnje treperenje, svaki novi projekat je novi izazov. Tako je i sa ulogom Ruže u regionalno veoma popularnoj televizijskoj seriji „Lud, zbunjen, normalan”. U ovom serijalu koji se emituje i našim televizijskim kanalima Ksenija Marinković igra uz Mustafu Nadarevića, legendarnog glumca sa kojim je svojevremeno radila i u pozorištu, u predstavi „Ludi dani”, jednoj od prvih u kojima je tako moćno zaigrala.