Ксенијина година за Гиниса

Пула - Уз мене је још једино Ксенија Маринковић била свако вече овде са вама, духовито је изјавио водитељ програма у пулској Арени у вечери додела награда, алудирајући на то колико се пута током фестивала ова хрватска глумица поклонила пред публиком. А поклонила се шест пута и тако постигла рекорд па ће се 63. Пула заувек памтити по њој.

Овогодишњу добитницу „Златне арене” за најбољу главну женску улогу пулски филмофили имали су прилику да виде у толико различитим улогама. И комичним и драмским. Као медицинску сестру Весну у филму „С друге стране” Зринка Огресте (седам „Златних арена” укључујући и Ксенијину и Лазара Ристовског), као посластичарку Верицу у „Све најбоље” Сњежане Трибусон, као Злату у „Доброј жени” Мирјане Карановић, као официрку хрватске војске у „Министарству љубави” Пава Маринковића, као ташту Клару у „Живот је труба” Антониа Нуића, али и као Кичмину мајку у краткометражном филму „Говорна пошта” Леа Витасовића. Да је било среће и прилике да се у Пули види и најновији филм Рајка Грлића „Устав Републике Хрватске” где Маринковићева тумачи лик Маје Самарџић, док су јој партнери Небојша Глоговац и Дејан Аћимовић, поклонила би се она у Арени и седми пут.

У најкраћем –ова филмска сезона у хрватској кинематографији у знаку је Ксеније Маринковић. Позоришне, телевизијске и филмске глумице раскошног талента, огромног интерпретаторског распона и могућности трансформација. Глумице за коју је својевремено Рајко Грлић, а сарађивали су и у филму „Нека остане међу нама” (за улогу Марте освојила је „Златну арену”), између осталог рекао и следеће: „Ксенија је озбиљна и велика глумица, а једноставност којом успева да одигра ликове врло је ретка. Упоредио бих је са Павлом Вуисићем. Када сте редитељ у годинама, научили сте да филму не помаже умеће глуме већ особа, личност. И срећни сте ако камером успете да ухватите део те личности какву има Ксенија Маринковић”.

Ова Вировитичанка родом (април, 1966), која је глуму дипломирала 1988. на Академији драмске уметности у Загребу, знатно је обележила хрватско глумиште у последње три деценије. Тумачећи комплексне женске улоге, али тако да увек на специфичан начин чини одмак од трагичних хероина или фаталних жена које по природи ствари привлаче медијску пажњу, Ксенија Маринковић је постала веома тражена глумица. Она никада није била звезда насловних страница таблоида или каквог догађања која немају везе са филмом или позориштем. Њу таква врста промоције никада није занимала. Она је сва дубоко предата свом послу, тачније – својој уметности глуме. И свашта је човек може питати и са њом разговарати, осим што не воли јавно да говори о својим килограмима или о својој деци, а има их двоје, сина и ћерку.

Без велике помпе и сасвим на земљи коментарисаће и свој овогодишњи „Гинисов рекорд” у Пули од шест улога у шест различитих филмова, ту последицу њене тражености. „Не знам шта је на то утицало”, изјавила је недавно за један хрватски лист, „али мислим да је то резултат мојих предходних радова”.

„У много глумачких каријера видела сам како навала послова иде у таласима. У једном тренутку те зову сви, а онда опет наиђе период када те не зове нико. Још као млада глумица научила сам да будем стрпљива када нема посла, а још стрпљивија када га има. На срећу, није ми се догодило да ми слава удари у главу, јер сам преопрезна”, изјављује Ксенија Маринковић која је свој глумачки траг оставила и на позоришним даскама Загребачког казалишта младих, Хистриона, ИТД, ГДК-а, Улисиса и ХНК чија је првакиња од прошле године.

У још увек већински мушком свету позоришта, филма и телевизије Маринковићева „плива” сигурно и на свој начин. „На срећу, ја сам одувек толико волела свој посао да нисам примећивала проблеме овог типа. Једино што сам увек желела било је да квалитетно направим своју улогу. Нисам искусила пуно ружних ствари у животу. Будући да нисам имала амбицију да будем ишта друго до глумица, нисам се оптерећивала омерима мушкараца и жена у послу, већ сам увек имала утисак да радим подједнако са свима”, каже Маринковићева.

И са глумачким стереотипима носи се на свој начин, каже да отпор пружа сасвим несвесно, иронизујући тако стереотип. „Ако бих добила улогу заводнице, направила бих од ње карикатуру – тако ја то несвесно радим”, каже ова уменица глуме којој су узори Мира Ступица, Ана Карић, Божидарка Фрајт, Елизабет Тејлор, Мерил Стрип, а право откриће Мирјана Карановић.

„Од Мире Ступице сам научила како се компресује енергија на сцени и како се у једној речи може ишчитати и пуно емоција и пуно става. Од Ане Карић, с којом сам годину дана провела у „Театру у гостима”, научила сам колико је енергије, елана и добре воље потребно за свакодневно играше представе и одржавање целе екипе на окупу. Од Елизабет Тејлор шта значи претворити се у улогу коју играш са пуно дивље креације али и са пуно укуса, од Божидарке Фрајт природност и лежерност на филму, а од Мерил Стрип вечно млад ум и добро промишљене конструкције улога. Мирјана Карановић са којом сам радила у филму „Добра жена” за мене је откриће јер она има све ове факторе у себи, а ниједан од њих није претерано истицала већ их је употребљавала тачно колико јој је било потребно за улогу коју тумачи”, открила је недавно за један хрватски портал Ксенија Маринковић.

За ову глумицу која сматра да у свакој ствари, драми, улози постоји унутрашња музика која се некада доживљава дословно, а некада као унутрашње треперење, сваки нови пројекат је нови изазов. Тако је и са улогом Руже у регионално веома популарној телевизијској серији „Луд, збуњен, нормалан”. У овом серијалу који се емитује и нашим телевизијским каналима Ксенија Маринковић игра уз Мустафу Надаревића, легендарног глумца са којим је својевремено радила и у позоришту, у представи „Луди дани”, једној од првих у којима је тако моћно заиграла.