Evropa posle „bregzita”, Nice i Istanbula

Sada kada je poznat ishod referenduma u Britaniji, uprkos najavama apokalipse, ispostavlja se da sunce i dalje izlazi, a svi akteri se okreću od propagande ka racionalnim potencijalnim rešenjima. Pogledajmo i mi kakve realne posledice „bregzita” treba očekivati, ali i kakav je uticaj Nice i Istanbula na sudbinu Evrope.

Prvo, posledice glasanja o izlasku Velike Britanije biće manje drastične nego što je to najavljivano. „Bregzit” neće prouzrokovati dramatičnu krizu Evropske unije, iz prostog razloga što je EU već uveliko u egzistencijalnoj krizi. On nije okidač za krizu, on je posledica krize Unije. Naime, još je tzv. izbeglička kriza otkrila sve pukotine evropske konstrukcije: nesposobnost da se dođe do zajedničkog odgovora, nepoverenje između država članica do tačke da je Nemačka sama bez znanja drugih pregovarala s Turskom o mehanizmu repatrijacije izbeglica, razvod između evropskih elita i običnog stanovništva po pitanjima identiteta i suvereniteta i dr.

Drugo, iako postoji grupa zemalja koja želi da nametne Britaniji brutalne uslove za izlazak iz Unije, kako bi dali „primer” ostalim zemljama članicama da ne idu putevima sličnog referenduma, taj „brutalni“ scenario se neće realizovati. Naime, Nemačkoj, koja je izgradila ekonomski i socijalni model na izvozu, Britanija je treće po veličini izvozno tržište. Nemačka dakle neće otežati uslove poslovanja sa Britanijom i time sebi pucati u nogu. A poznato je u današnje vreme da ako Nemačka nešto ne želi, to se u EU neće desiti. Bregzit je pokazao da taktika zastrašivanja i ucenjivanja može da donese rezultat u slučaju male i periferne članice, zaključane u monetarnu uniju, kao što je Grčka, ali ne i u slučaju velike države, pogotovo ako je van evrozone.

Treće, izlazak Britanije neće dovesti do veće integracije kontinentalne Evrope, čemu su se neki akteri nadali. Naime, površnim posmatračima može delovati da sada, kada „trojanski konj” izlazi iz EU, ona konačno dobija priliku da se uobliči kao politička, a ne samo kao ekonomska unija. Međutim, u realnom životu tako stvari ne funkcionišu. Ako ostavimo po strani činjenicu da evropske elite više nemaju podršku širih slojeva za dublju integraciju, do izražaja dolazi još jedna važna realnost, koja se često previđa. Naime, ključni problem za Evropu jeste kriza funkcionisanja nemačko-francuskog motora i za taj problem Britanija nije bila odgovorna, niti ga njen izlazak iz Unije može otkloniti.

Francuska tako smatra da je Evropska unija već prevelika, dok Nemačka želi, u perspektivi, dalje širenje na istok – doduše ne neophodno i na jugoistok. Francuska želi veću kontrolu politike nad monetarnom unijom (ekonomska vlada), dok Nemačka želi nesmetano i automatsko funkcionisanje supranacionalnih institucija monetarne unije, koje vidi kao optimalno kalibrirane. Francuska misli da će se sudbina Evrope rešavati u Mediteranu, dok je centralno pitanje za Nemačku odnos s Rusijom. Niz bi se mogao lako nastaviti.

Četvrto, izlazak Britanije iz EU oslabiće NATO. Iako se čuju tumačenja da će NATO ovim samo dobiti na značaju, kao jedina preostala inkluzivna organizacija „Zapada”, malo je verovatno da slabljenje političkog saveza može dovesti do jačanja kolektivne odbrane. Jednostavno, tako ne biva. S druge strane, može se očekivati dodatno vojno savezništvo Velike Britanije i Amerike, koja ostaje ključni saveznik Britanaca. Zabrinuta zbog krize odlučivanja kontinentalne Evrope, Britanija se pokušava vratiti ulozi mlađeg partnera Amerike, koju je defakto igrala tokom „hladnog rata”. Drugo je pitanje koliko je to realno, imajući u vidu da je američka strategija u velikoj tranziciji: napušta se metod direktne intervencije, dolazi do zaokreta ka istočnoj Aziji i igra se na kartu balansa regionalnih sila u ključnim svetskim teatrima.

Peto, Evropska unija je napravila dodatni korak unazad od ambicije da bude jedan od stubova svetskog poretka i samostalni globalni akter. Višegodišnji pregovori između EU i Britanije, tokom brakorazvodne parnice, trošiće mnogo energije i pažnje, tako da će učiniti manje verovatnim zajednički proaktivni evropski nastup prema trećim zemljama i regionima. Postaje još očiglednije da se, osim Amerike, kao i dalje jedine klasične supersile, većina regionalnih sila nalazi u Aziji (Rusija, Kina, Japan i Turska), na kontinentu na kome će se određivati sudbina svetau 21.veku. U takvom kontekstu, pregovori o daljem proširenju Unije biće više fingirani nego stvarni.

Veći uticaj na Evropu od „bregzita” imaće događaji poput terorističkog napada u Nici, kojima Islamska država pokušava da podstakne već latentni građanski rat na Starom kontinentu. Vesnik novog vremena je i neuspeli vojni puč u Ankari, poslednji trzaj Ataturkove Turske, koja definitivno odlazi u istoriju. Evropa će u budućnosti morati da se navikne na jednu drugačiju Tursku.

Programski direktor CIRSD