Erdogan vodi Tursku u diktaturu

Predsednik Redžep Tajip Erdogan je proglasio tromesečno vanredno stanje u Turskoj, iako se poslednjih dana tvrdilo da vlada kontroliše situaciju u zemlji posle neuspelog vojnog puča. Mnogi već govore da je to civilni posle vojnog udara – kako bi šef države još više ojačao svoje pozicije – i veruje se da se neće zaustaviti sve dok ne ukine parlamentarni i uvede predsednički sistem vladavine.

„Ova mera je u okviru ustava. Cilj je da brzo i efikasno preduzmemo akcije protiv onih koji su predvođeni Fetulahom Gulenom pokušali da obore vladu. Mi ćemo očistiti taj virus iz armije”, izjavio je u sredu kasno uveče Erdogan objašnjavajući zašto je odlučio da proglasi vanredno stanje.

Tako radikalan potez je izazvao podozrenje u svetu, pogotovo što se i dosad strahovalo da se u Turskoj masovno krše ljudska prava i slobode. U govoru koji je prenosila televizija, pokušao je da objasni čime su se rukovodili članovi Saveta za nacionalnu bezbednost koji su pre toga u Ankari iza zatvorenih vrata zasedali četiri sata i 40 minuta.

„Pokušaj zavere možda još nije okončan i možda još ima planova za preuzimanje vlasti”, tvrdi Erdogan koji je izjavio da je u petak uveče, kada je počeo udar, za dlaku izbegao da bude uhapšen ili likvidiran. Za to optužuje imama Fetulaha Gulena (koji živi u Americi) i njegove uticajne sledbenike u Turskoj.

Prema važećim paragrafima, vanredno stanje se može uvesti u slučaju prirodnih katastrofa, epidemija, teške ekonomske krize i ozbiljnog ugrožavanja javnog reda i mira. Odluka je stupila na snagu u četvrtak u prvim jutarnjim časovima, pošto je prethodno objavljena u vanrednom izdanju „Službene gazete”. U sledeća tri meseca Erdogan ima odrešene ruke, vladaće predsedničkim dekretima: može da zabranjuje kretanje ljudi i robe, da naređuje pretresanje građana i vozila, da blokira štampanje i rasturanje novina... Vanredno stanje se može ranije ukinuti ili produžiti, ako se oceni da je to neophodno.

Vanredno stanje je poslednji put uvedeno 1987. godine u jugoistočnoj Anadoliji gde su vođene borbe protiv kurdskih „separatista i terorista”.

Sada se strahuje od još većih čistki i progona onih koji ne podržavaju Erdogana, a ne samo protiv pučista. Posle pokušaja udara, u noći između petka i subote 16. i 17. jula, pritvoreno je osam hiljada vojnika i oficira, policajaca, sudija i tužilaca, onih za koje se sumnja da imaju veze sa misterioznim verskim propovednikom Gulenom. U isto vreme suspendovano je sa posla više od 50.000 ljudi, smenjeni su mnogi gradonačelnici, položaj je preko noći izgubilo 1.500 dekana državnih i privatnih fakulteta, stavljen je katanac na 24 medija…

Prema zvaničnim podacima u sukobima je stradalo 240 „mučenika” (civila, policajaca i vojnika, kao i 104 pučiste).

Oni koji bolje poznaju Erdogana strahuju da je to samo uvod, početak u još masovnije progone. Turska se našla na velikoj prekretnici, kakva se ne pamti još od 1980. godine kada su generali oborili tadašnju vladu. Ako se ovako nastavi ona bi mogla da se pretvori u Erdoganov sultanat, pogotovo što se on sigurno neće zaustaviti sve dok još više ne ojača svoje pozicije. Politički analitičari veruju da će na kraju promeniti ustav i uvesti, umesto parlamentarnog, predsednički sistem vladavine.

Erdogan se već duže vreme ponaša kao „izabrani sultan”. Nasuprot ustavnim odredbama  suštinski i dalje rukovodi vladajućom Partijom pravde i razvoja (AKP), iako kao šef države treba da bude nadstranačka ličnost. Često predsedava sednicama vlada, što su njegovi prethodnici činili samo u vanrednim situacijama.

Erdogan se, otkako je postao šef države 2014. godine, obračunavao sa svima koji ga kritikuju. Njegovi advokati su podneli 1.800 tužbi protiv lica koja su u javnim nastupima „povredila predsednika”. Njima preti kazna do četiri godine zatvora, iako među njima ima maloletnika koji su se igrali na društvenim mrežama. Na tom spisku se našla i bivša mis Turske koja ne zna da napravi razliku između premijera i predsednika.

Posle proglašenja vanrednog stanja predsednik više nije, kao dosad, poluproceduralna ličnost, on je sada sve i svja. U tome ima bezrezervnu podršku premijera i članova vlade u kojoj, bez izuzetka, sede njegovi poslušnici.

U Briselu od prvog časa ne kriju zabrinutost zbog najnovijeg razvoja u Turskoj i trže da se što pre ukine vanredno stanje. Svi osuđuju pokušaj udara, ali istovremeno od Ankare zahtevaju da poštuje vladavinu prava. Pogotovo što je pokrenuta inicijativa za ponovno uvođenje smrtne kazne, kako bi vinovnici udara bili kažnjeni onako kako su to i zaslužili: po srednjovekovnim principu – krv za krv.

„Uvođenje vanrednog stanja nije upereno protiv demokratije, zakona i sloboda. Sasvim suprotno, vanredno stanje će ojačati te vrednosti”, ističe šef države mada ne objašnjava kako će to postići.

Ni nedelju dana posle neuspelog puča mnoge stvari nisu rasvetljene. Nije jasno ko je u armiji, u ime Gulena, povlačio konce. Pominju se uglavnom penzionisani generali, među kojima nema članova sadašnjeg Generalštaba. Zbunjuje i amatersko ponašanje pučista koji kao da nisu znali koga treba da neutrališu i da hapse. U jednom intervjuu Erdogan je u sredu prvi put izjavio da su „možda neke zemlje bile umešane u vojni udar “, ali nije rekao o kome se radi.