Ердоган води Турску у диктатуру

Председник Реџеп Тајип Ердоган је прогласио тромесечно ванредно стање у Турској, иако се последњих дана тврдило да влада контролише ситуацију у земљи после неуспелог војног пуча. Многи већ говоре да је то цивилни после војног удара – како би шеф државе још више ојачао своје позиције – и верује се да се неће зауставити све док не укине парламентарни и уведе председнички систем владавине.

„Ова мера је у оквиру устава. Циљ је да брзо и ефикасно предузмемо акције против оних који су предвођени Фетулахом Гуленом покушали да оборе владу. Ми ћемо очистити тај вирус из армије”, изјавио је у среду касно увече Ердоган објашњавајући зашто је одлучио да прогласи ванредно стање.

Тако радикалан потез је изазвао подозрење у свету, поготово што се и досад страховало да се у Турској масовно крше људска права и слободе. У говору који је преносила телевизија, покушао је да објасни чиме су се руководили чланови Савета за националну безбедност који су пре тога у Анкари иза затворених врата заседали четири сата и 40 минута.

„Покушај завере можда још није окончан и можда још има планова за преузимање власти”, тврди Ердоган који је изјавио да је у петак увече, када је почео удар, за длаку избегао да буде ухапшен или ликвидиран. За то оптужује имама Фетулаха Гулена (који живи у Америци) и његове утицајне следбенике у Турској.

Према важећим параграфима, ванредно стање се може увести у случају природних катастрофа, епидемија, тешке економске кризе и озбиљног угрожавања јавног реда и мира. Одлука је ступила на снагу у четвртак у првим јутарњим часовима, пошто је претходно објављена у ванредном издању „Службене газете”. У следећа три месеца Ердоган има одрешене руке, владаће председничким декретима: може да забрањује кретање људи и робе, да наређује претресање грађана и возила, да блокира штампање и растурање новина... Ванредно стање се може раније укинути или продужити, ако се оцени да је то неопходно.

Ванредно стање је последњи пут уведено 1987. године у југоисточној Анадолији где су вођене борбе против курдских „сепаратиста и терориста”.

Сада се страхује од још већих чистки и прогона оних који не подржавају Ердогана, а не само против пучиста. После покушаја удара, у ноћи између петка и суботе 16. и 17. јула, притворено је осам хиљада војника и официра, полицајаца, судија и тужилаца, оних за које се сумња да имају везе са мистериозним верским проповедником Гуленом. У исто време суспендовано је са посла више од 50.000 људи, смењени су многи градоначелници, положај је преко ноћи изгубило 1.500 декана државних и приватних факултета, стављен је катанац на 24 медија…

Према званичним подацима у сукобима је страдало 240 „мученика” (цивила, полицајаца и војника, као и 104 пучисте).

Они који боље познају Ердогана страхују да је то само увод, почетак у још масовније прогоне. Турска се нашла на великој прекретници, каква се не памти још од 1980. године када су генерали оборили тадашњу владу. Ако се овако настави она би могла да се претвори у Ердоганов султанат, поготово што се он сигурно неће зауставити све док још више не ојача своје позиције. Политички аналитичари верују да ће на крају променити устав и увести, уместо парламентарног, председнички систем владавине.

Ердоган се већ дуже време понаша као „изабрани султан”. Насупрот уставним одредбама  суштински и даље руководи владајућом Партијом правде и развоја (АКП), иако као шеф државе треба да буде надстраначка личност. Често председава седницама влада, што су његови претходници чинили само у ванредним ситуацијама.

Ердоган се, откако је постао шеф државе 2014. године, обрачунавао са свима који га критикују. Његови адвокати су поднели 1.800 тужби против лица која су у јавним наступима „повредила председника”. Њима прети казна до четири године затвора, иако међу њима има малолетника који су се играли на друштвеним мрежама. На том списку се нашла и бивша мис Турске која не зна да направи разлику између премијера и председника.

После проглашења ванредног стања председник више није, као досад, полупроцедурална личност, он је сада све и свја. У томе има безрезервну подршку премијера и чланова владе у којој, без изузетка, седе његови послушници.

У Бриселу од првог часа не крију забринутост због најновијег развоја у Турској и трже да се што пре укине ванредно стање. Сви осуђују покушај удара, али истовремено од Анкаре захтевају да поштује владавину права. Поготово што је покренута иницијатива за поновно увођење смртне казне, како би виновници удара били кажњени онако како су то и заслужили: по средњовековним принципу – крв за крв.

„Увођење ванредног стања није уперено против демократије, закона и слобода. Сасвим супротно, ванредно стање ће ојачати те вредности”, истиче шеф државе мада не објашњава како ће то постићи.

Ни недељу дана после неуспелог пуча многе ствари нису расветљене. Није јасно ко је у армији, у име Гулена, повлачио конце. Помињу се углавном пензионисани генерали, међу којима нема чланова садашњег Генералштаба. Збуњује и аматерско понашање пучиста који као да нису знали кога треба да неутралишу и да хапсе. У једном интервјуу Ердоган је у среду први пут изјавио да су „можда неке земље биле умешане у војни удар “, али није рекао о коме се ради.