Reka jezika teče uz brda

Plužine – U Pivi,  Staroj Hercegovini, u Plužinama, održan je naučni skup posvećen stvaralaštvu Petra Sarića (1937), pesnika, romansijera, dramskog pisca, autora kultnih romana: „Sutra stiže Gospodar”, „Petruša i Miluša”, „Sara”, „Mitrova Amerika”... Nedavno, „Vukotić media”, objavila je Sarićevu knjigu „I vremenu se zaturio trag”, u kojoj autor, pišući pisma domaćim i stranim moćnicima, pokušava da odbrani Srbiju i sačuva svoj zavičaj.

Pisali ste: Džordžu Bušu, Bernaru Kušneru, Azemu Vlasiju, Dobrici Ćosiću, Vojislavu Koštiunici, Amfilohiju Radoviću... Da li je bilo ikakvog odjeka?

Bilo je. Naročito onda kad je većina tih pisama objavljivana, uglavnom u „Politici”. Najveće interesovanje, ravno iznenađenju i senzaciji, izazvalo je pismo Azemu Vlasiju, tadašnjem predsedniku Predsedništva Saveza komunista Kosova. To pismo nastalo je u vremenu prvih demonstracija albanske iredente, kako su albanski pobunjenici tada nazivani. Tada su još uvek i albanski zvaničnici učesnike demonstracija, javno, osuđivali. Ali, pošto su oni jedno govorili, a drugo mislili i radili, znalo se da je takvo stanje, na duži rok, neodrživo. I kod samog Vlasija, neprikosnovenog komunističkog lidera, kad ne bi uspeo da se dovoljno preruši, pokazivalo se njegovo pravo lice; da bi to lice, što se više krilo, ispadalo više smešno.

Bilo je to u vreme komunizma?

Da, bilo je to vreme kada se, kao i u drugim komunističkim zamljama, protiv jednog komunističkog šefa, nije smelo ni javno ni u poverenju zucnuti. Tada se u „Politici”, pojavilo moje otvoreno pismo Azemu Vlasiju. Prvi put optužen je jedan od čelnika komunističke partije, odnosno Saveza komunista. To je bilo pravo iznenađenje ne samo za domaću javnost. Pismo je, u izvodima, citirano u stranim medijima. A u Beogradu i Prištini: ako si na ulici video da se dve osobe sašaptavaju, zna se da razmenjuju mišljenja o „Otvorenom pismu književnika Petra Sarića Azemu Vlasiju”. A Albanci, čak i oni koji su se kazivali za moje prijatelje, ili su izbegavali susret sa mnom (na ulici), ili su prestali sa mnom da govore. U vezi s tim ima smešnih anegdota koje se i danas prepričavaju.

Pismo je bilo proročko?

Pismo je nedvosmisleno ukazivalo na ono šta će se tek dogoditi na Kosovu, i sa Kosovom. U njemu su navedene mnoge Vlasijeve reči koje su naivno pokušavale da prikriju svoje pravo značenje. U prištinskom „Jedinstvu” nalazimo dvocifren broj nasrtaja Albanaca na Srbe i njihovu imovinu koji su se desili u toku samo jednog dana. A bilo je mnogo više onih napada, posebno kad je reč o silovanju Srpkinja, koji su skrivani od javnosti. Pisma Džordžu Bušu, Bernaru Kušneru..., nastala su kasnije kad je ono što smo čekali, postalo otvorena zbilja, stvarnost koju su kreirale SAD i zapadna Evropa, a Albanci izvršavali. Ostala pisma pokušala su da obaveste značajne ličnosti o nekim dešavanjima na Kosovu i Metohiji (Dobrica Ćosić); da upute zahvalnost (Vojislav Koštunica); da, ispovedajući se, iskažu najdublja osećanja (Amfilohije Radović, brat Nikola).

U knjizi je i pitanje rođenom bratu, koji vas poziva da se preselite u Srbiju. Zašto taj poziv niste prihvatili?

U pismima bratu, roditeljima, sestri i vladiki Amfilohiju pisano je o onom što sam i od sebe krio. A Nikolin poziv da pređem kod njega u Obrenovac nisam prihvatio. S tim pozivom došle su mnoge moje neprospavane noći. Iza dana odluke da se s porodicom iselim s Kosova i pređem u Obrenovac, sledio je dan potpunog poništenja te odluke. Pomisao: „Šta ćeš ako ti u Obrenovcu spavanje bude mnogo gore od ovog na Brezovici?” I ja sam, tako, sa porodicom, ostao na Brezovici.

U Staroj Hercegovini, u Plužinama, govorilo se o Vašem književnom delu. Kako ste doživeli „merenje repa živom vuku”?

Slušajući ugledne književne kritičare i pisce o mom delu, divio sam se njihovim rečima kao dete, i sumnjičio ih kao odrastao. To je kao kad u istoj livadi bereš cvetove sa nektarom i one, naizgled lepše, ali bez nektara. I kad ih, poput pčela i drugih insekata, ne razlikuješ; i kad se nađeš gde nisi bio; i kad vidiš što nisi video.

Plužine, iako teritorijalno pripadaju Crnoj Gori, potpuno su srpske. Ovde, sinovi neće da budu nešto drugo od svojih očeva. Da li je ovo poslednja nada za očuvanje srpstva u Crnoj Gori?

Piva, Plužine, za mene je kao da kažeš Banjani, Velimlje (moj zavičaj). Razlike, koje se svuda provuku, izmiruje i poravnava jezik. Jezik koji teče kao reka. Piva ima dve reke – Pivu i Jezik; Banjani jednu – Jezik. Reka jezika teče uz brda, povećavajući im visinu, i niz uvale, produbljujući im dubinu; prolazi kuda se nije prolazilo, dajući i duši oblik.

Sreća je što su naseobine, kakve su Piva i Banjani, postale staništa ne samo mudrih i verujućih ljudi, no, eto, i svedržećeg jezika. Takvih staništa jednako ima i onamo gde jezik ukrašavaju razlike. Zato verujem u očuvanje srpstva i u Crnoj Gori, i na Kosovu, i svuda gde se govori srpskim jezikom.

Dolazite s Kosova i Metohije, iz Srinićke Župe, jedne od najusamljenijih srpskih enklava. Mogu li tamo Srbi da opstanu, da ostanu svoji na svom?

Mogu. Kad se preobraze nacionalne netrpeljivosti, kad ljubavi prema svom ne bude potrebna mržnja prema tuđem, kad mrzitelji shvate da je mržnja oružje samoubica, sve će izgledati mnogo prostije. Nemoguće postaće moguće. Bez te nade, moguće može postati nemoguće. Ne verujem da će čovek stupiti na taj put, iako ga je on izgradio.

Kako zaštititi naše manastire, obezbediti im autonomiju kakvu ima, recimo, Hilandar, dok se ne reši status Kosova i Metohije?

Naše manastire na Kosovu i Metohiji, i one koji su srušeni, niko nije uspeo, iako su mnogi pokušavali, da zatre. Jer srušeni, svojom svetošću i svojom svetlošću, vazneli su se na nebesa, gde im nikakva zemaljska sila ništa ne može. Status srpskih manastira na Kosovu i Metohiji, vidite, zauvek je rešen.

Dobili ste, povodom Vidovdana, najviše književno odličje na Kosovu i Metohiji: „Zlatni krst kneza Lazara”. Recite nešto o tome.

Svako priznanje, naročito ovakvo, u mojim godinama dobija više značenja, a najvažnije je saznanje da se oko tebe, i s tobom, još nešto dešava, odlaže se kraj s kojim si više puta zanoćio. A živi su i oni koji te nisu otpisali, pa čak i oni koji te vole. Ako se, na takva razmišljanja, makar i blago osmehneš, onda je nagrada za radovanje.