Okruženi politikom

Još iz vremena kada je 1965. godine kao 25-godišnjak snažno uskočio u filmski svet delom „Pesnice u džepu”, pravim aperkatom u lice buržoaske katoličke porodice s čijim je sistemom vrednosti i sam odrastao, pa do poslednjeg filma – „Lepo sanjaj” kojim je proletos u Kanu svečano otvorio program „15 dana autora”, slavni italijanski reditelj, ali i slikar Marko Belokio nikada nije prekidao kontakt s mračnom stranom italijanske nacionalne psihe.

Ovaj neumorni putnik, nosilac ideja, istraživač tanane linije između sebe samog, filma i istorije, u svojim filmskim delima istaknuto mesto daje psihoanalizi, politici i važnim istorijskim figurama italijanskog društva. Nikada kao plašljivi golub, uvek kao provokator što je posvetio karijeru konfrontirajući se takozvanom civilizovanom društvu. Tako su jedan za drugim nastajali Belokijevi slavni filmovi poput: „Kina je blizu”, „U ime oca”, „Marš pobede”, „Galeb”, „Skok u mraku”, „Đavo u telu”, „Uverenje”, „Leptirov san”, „Princ Hamburga”, „Dobro jutro noći” (o ubistvu Alda Mora), „Osmeh moje majke”, „Pobediti”...

I svaki od ovih vizionarskih i uzbudljivih filmova, senzibilnih, često i vizuelno poetskih, sadrži autorove jasne stavove o životu, politici i svetu u kojem se živi. A oni najčešće nisu bili prijatni po italijansko društvo i po italijansku desnicu.

Svoje levičarske pozicije Belokio se nikada nije odrekao, ostajući uvek spreman i otvorenih očiju za uočavanje i svih negativnih političkih pojava na levici. Svojevremeno je baš kao i njegov francuski kolega Žan-Lik Godar bio veliki evropski maoista. Užarena mladost je, naravno, prošla, ali ne i filmska karijera jednog od najautentičnijih italijanskih i evropskih autora. Autora, kojem je pošlo za rukom da u poslednjih osam meseci svetskoj javnosti predstavi čak dva nova filma – „Krv moje krvi” i „Lepo sanjaj”. I to u svojoj 77. godini.

Film „Lepo sanjaj” nastao je prema bestseleru Masima Gramelinija koji je objavljen i u Srbiji, ali koliko je pisac učestvovao u procesu nastanka ovog vašeg filma?

Nimalo, scenario sam pisao s Eduardom Albinatijem i Valiom Santelom i taj proces je bio veoma komplikovan. Kada mi je producent Bepe Kašćeto predložio da ekranizujem Gramelinijev roman nisam ga bio pročitao te nisam tačno znao šta bih s tim predlogom. Međutim, kada sam roman uzeo u ruke i kada sam otkrio da je reč o ljudskoj tragediji, o pridobijajućoj drami iniciranoj smrću majke koja tako ostavlja svoje malo dete, poželeo sam da snimam, ali na svoj način. Uz dečaka iz niže srednje klase tu je i italijanska istorija, ali i istorija italijanske televizije, s Rafaelom Karom, olimpijskim plivanjem, horor-serijalom „Belfagor” i svim onim što je karakterisalo Italiju tog vremena.

Roman, ali i film, obuhvata tri-četiri decenije u životu pojedinca odraslog u katoličkom okruženju, jednog novinara, ali je ključ svega ipak majka, baš kao i u vašem prvom filmu „Pesnice u džepu”?

Gramelini i ja imamo različite percepcije, ali sam ja letimično u njegovu priču uneo nešto duboko iz sebe i na taj način se udaljio od originala. Odnos s majkom je i suprotan i komplementaran onom odnosu koji postoji u filmu „Pesnice u džepu”. U oba slučaja reč je o liku mnogopoštovane majke, ali nju u mom prvom filmu sin ubija jer mu nikada ništa nije dala, a u filmu „Lepo sanjaj” sin i majka imaju neraskidivu, simbiotičku vezu.

Tragični, nikada nezaboravljeni prekid te veze bolno je oživljen fotografijom deteta koje sedi pored mrtve majke u Sarajevu?

I taj deo je nešto izmenjen u odnosu na roman. Nisam usputan u odnosu na savremeno društvo, postoji razlog da se snimi film o tragičnoj karijeri novinara i njegovoj površnosti. Svirepa dimenzija novinarske površnosti i olakosti postoji u našoj svakodnevici. U samom filmu sve ovo se svodi na mestima gde se filmski junak Masimo kao novinar sreće s korupcijskim skandalom koji uključuje i ministre, industrijalce i biznismene, ali i u scenama kada je on ratni reporter u Sarajevu.

Svi vaši filmovi imaju snažne političke konotacije, a ovaj je nekako sentimentalniji?

Ležernije politički. Dekadentnije politički.

Ali, ipak u njemu možemo jasno da vidimo političku realnost Italije?

Da, ali to nije njegova primarna ideja. Pre bilo kakve politike u centar mojih razmišljanja dolazi lik, njegovi problemi, nade i strasti u svakodnevici, a to često ljudi tumače kao da ja unapred želim da snimim film protiv crkve, protiv hrišćansko-demokratske partije, protiv ovog ili onog ili za nešto, za komunističku partiju. Ne ide to tako. U samom početku nastajanja filma moja glavna preokupacija su likovi, njihovi psihološki profili, njihovo socijalno-političko okruženje, a ne želja za plasiranjem kakvog mog političkog stava. Svi mi živimo okruženi politikom, svima nam je potrebna politika, a koliko na nju možemo da utičemo to je drugo pitanje.

Svet se više ne menja politikom?

Kada pomislim na to vidim da politika ima svoju plemenitost, ali više nema želju da promeni društvo. Reč moral nije nestala, ali je promenila svoje značenje. Uticaj morala je veoma drugačiji i to je primetno i u savremenim filmovima. Danas je politika još uvek „plemenita umetnost”, svet još uvek treba političare, ali to više nije izvor inspiracije i niko više nije inspirisan politikom i političkim diskursima. Više niko ne veruje da politički diskursi mogu da transformišu društvo. Društvo se menja uz pomoć drugih parametara sa kojima politika često ne barata.

Kakav je danas odnos Italijana spram njihovog kulturno-katoličkog okruženja, kakav je vaš odnos?

Za mene i mnoge iz moje generacije postojao je veliki kontrast između utopijskih ideala koje smo imali u odnosu na društvenu ravnopravnost i Katoličku crkvu, koja je tada predstavljala reakcionarnu, protivničku snagu u odnosu na sve to. Svaki moj film su pratile priče raznih vrsta, a ponekad su poprimale razmere isforsiranih skandala, kao što je to bilo u slučaju filmova „U ime oca” ili „Osmeh moje majke”. Nijedan moj film nije bio štetan po Katoličku crkvu. To su filmovi o autoritetu, porodici i Crkvi i ne smatram ih buntovničkim ili antireligijskim kako mi se to pripisivalo. Govorim o religijskoj hipokriziji, sebičnosti italijanskog buržoaskog društva, o pravu na izbor, o pravu na mišljenje. O slobodi izbora da se bude vernik ili ateista.

Prošle godine u Veneciji, u razgovoru povodom vašeg filma „Krv moje krvi” koji je osvojio nagradu kritike, učinilo mi se da ste danas nešto blaži prema Crkvi nego pre?

Ne bi bilo prirodno za mene da govorim loše o današnjoj crkvi, jer moram da priznam da imamo papu koji je više na levom krilu od same italijanske levice. Naravno, o mnogim temama, pre svega o onim koje se odnose na porodicu i dalje se ne slažem s Crkvom.

Ali i dalje na život gledate kao na neprekidan pokret?

Da, takav jeste život. Uvek u pokretu, u promeni. Na meni je da ga posmatram, da uočavam, ali i da budem u kontaktu sa svojim nesvesnim, jer i to jeste suština nečijeg identiteta. Ðàäèì ôèëìîâå íà ðàöèîíàëàí íà÷èí, àëè ìî¼à ôàíòàçè¼à èìà áëèñêå îäíîñå ñà íåñâåñíèì.

Kako se danas menja umetnost i pojam lepote?

Što se tiče lepote, ako pogledate lepotu iz vremena Rafaela, Ticijana, Mikelanđela i lepotu danas, očigledno je da pričamo o dve različite stvari, dve različite forme umetnosti. Umetnost se promenila, lepota se promenila, ali istoriju ne možemo ignorisati.

Pre nego što ste počeli da se bavite filmom bili ste impresionirani nemačkim ekspresionizmom?

Da, slikarima koji su imali snažne estetske, društvene i revolucionarne diskurse. Kada sam napustio slikarstvo i otišao na filmske studije u „Ćentro sperimentale” otkrio sam filmske ekspresioniste. Tako sam ja vezan i za slikarstvo i za film i uticaji ekspresionističke umetnosti na moje filmove su vidni. Mnogo je ekspresionista na mene uticalo tokom mojih „slikarskih” godina i sigurno je da su među njima i Munk i Šagal.

Još niste odustali od sebe kao slikara?

Nisam, ali sam svestan da moje slike vrede samo u odnosu s mojom filmskom karijerom i mojim filmovima, jer većina njih je nastala tako što sam prvo crtao i slikao storibordove. Ponekad sam imam želju da pred sebe stavim štafelaj, ali moja radoznalost za korišćenje određenih boja i oblika uvek je povezana s mojim filmskim likovima, njihovim odnosima i svim onim što ću kao reditelj koristiti u filmu...