Окружени политиком

Још из времена када је 1965. године као 25-годишњак снажно ускочио у филмски свет делом „Песнице у џепу”, правим аперкатом у лице буржоаске католичке породице с чијим је системом вредности и сам одрастао, па до последњег филма – „Лепо сањај” којим је пролетос у Кану свечано отворио програм „15 дана аутора”, славни италијански редитељ, али и сликар Марко Белокио никада није прекидао контакт с мрачном страном италијанске националне психе.

Овај неуморни путник, носилац идеја, истраживач танане линије између себе самог, филма и историје, у својим филмским делима истакнуто место даје психоанализи, политици и важним историјским фигурама италијанског друштва. Никада као плашљиви голуб, увек као провокатор што је посветио каријеру конфронтирајући се такозваном цивилизованом друштву. Тако су један за другим настајали Белокијеви славни филмови попут: „Кина је близу”, „У име оца”, „Марш победе”, „Галеб”, „Скок у мраку”, „Ђаво у телу”, „Уверење”, „Лептиров сан”, „Принц Хамбурга”, „Добро јутро ноћи” (о убиству Алда Мора), „Осмех моје мајке”, „Победити”...

И сваки од ових визионарских и узбудљивих филмова, сензибилних, често и визуелно поетских, садржи ауторове јасне ставове о животу, политици и свету у којем се живи. А они најчешће нису били пријатни по италијанско друштво и по италијанску десницу.

Своје левичарске позиције Белокио се никада није одрекао, остајући увек спреман и отворених очију за уочавање и свих негативних политичких појава на левици. Својевремено је баш као и његов француски колега Жан-Лик Годар био велики европски маоиста. Ужарена младост је, наравно, прошла, али не и филмска каријера једног од најаутентичнијих италијанских и европских аутора. Аутора, којем је пошло за руком да у последњих осам месеци светској јавности представи чак два нова филма – „Крв моје крви” и „Лепо сањај”. И то у својој 77. години.

Филм „Лепо сањај” настао је према бестселеру Масима Грамелинија који је објављен и у Србији, али колико је писац учествовао у процесу настанка овог вашег филма?

Нимало, сценарио сам писао с Едуардом Албинатијем и Валиом Сантелом и тај процес је био веома компликован. Када ми је продуцент Бепе Кашћето предложио да екранизујем Грамелинијев роман нисам га био прочитао те нисам тачно знао шта бих с тим предлогом. Међутим, када сам роман узео у руке и када сам открио да је реч о људској трагедији, о придобијајућој драми иницираној смрћу мајке која тако оставља своје мало дете, пожелео сам да снимам, али на свој начин. Уз дечака из ниже средње класе ту је и италијанска историја, али и историја италијанске телевизије, с Рафаелом Каром, олимпијским пливањем, хорор-серијалом „Белфагор” и свим оним што је карактерисало Италију тог времена.

Роман, али и филм, обухвата три-четири деценије у животу појединца одраслог у католичком окружењу, једног новинара, али је кључ свега ипак мајка, баш као и у вашем првом филму „Песнице у џепу”?

Грамелини и ја имамо различите перцепције, али сам ја летимично у његову причу унео нешто дубоко из себе и на тај начин се удаљио од оригинала. Однос с мајком је и супротан и комплементаран оном односу који постоји у филму „Песнице у џепу”. У оба случаја реч је о лику многопоштоване мајке, али њу у мом првом филму син убија јер му никада ништа није дала, а у филму „Лепо сањај” син и мајка имају нераскидиву, симбиотичку везу.

Трагични, никада незаборављени прекид те везе болно је оживљен фотографијом детета које седи поред мртве мајке у Сарајеву?

И тај део је нешто измењен у односу на роман. Нисам успутан у односу на савремено друштво, постоји разлог да се сними филм о трагичној каријери новинара и његовој површности. Свирепа димензија новинарске површности и олакости постоји у нашој свакодневици. У самом филму све ово се своди на местима где се филмски јунак Масимо као новинар среће с корупцијским скандалом који укључује и министре, индустријалце и бизнисмене, али и у сценама када је он ратни репортер у Сарајеву.

Сви ваши филмови имају снажне политичке конотације, а овај је некако сентименталнији?

Лежерније политички. Декадентније политички.

Али, ипак у њему можемо јасно да видимо политичку реалност Италије?

Да, али то није његова примарна идеја. Пре било какве политике у центар мојих размишљања долази лик, његови проблеми, наде и страсти у свакодневици, а то често људи тумаче као да ја унапред желим да снимим филм против цркве, против хришћанско-демократске партије, против овог или оног или за нешто, за комунистичку партију. Не иде то тако. У самом почетку настајања филма моја главна преокупација су ликови, њихови психолошки профили, њихово социјално-политичко окружење, а не жеља за пласирањем каквог мог политичког става. Сви ми живимо окружени политиком, свима нам је потребна политика, а колико на њу можемо да утичемо то је друго питање.

Свет се више не мења политиком?

Када помислим на то видим да политика има своју племенитост, али више нема жељу да промени друштво. Реч морал није нестала, али је променила своје значење. Утицај морала је веома другачији и то је приметно и у савременим филмовима. Данас је политика још увек „племенита уметност”, свет још увек треба политичаре, али то више није извор инспирације и нико више није инспирисан политиком и политичким дискурсима. Више нико не верује да политички дискурси могу да трансформишу друштво. Друштво се мења уз помоћ других параметара са којима политика често не барата.

Какав је данас однос Италијана спрам њиховог културно-католичког окружења, какав је ваш однос?

За мене и многе из моје генерације постојао је велики контраст између утопијских идеала које смо имали у односу на друштвену равноправност и Католичку цркву, која је тада представљала реакционарну, противничку снагу у односу на све то. Сваки мој филм су пратиле приче разних врста, а понекад су попримале размере исфорсираних скандала, као што је то било у случају филмова „У име оца” или „Осмех моје мајке”. Ниједан мој филм није био штетан по Католичку цркву. То су филмови о ауторитету, породици и Цркви и не сматрам их бунтовничким или антирелигијским како ми се то приписивало. Говорим о религијској хипокризији, себичности италијанског буржоаског друштва, о праву на избор, о праву на мишљење. О слободи избора да се буде верник или атеиста.

Прошле године у Венецији, у разговору поводом вашег филма „Крв моје крви” који је освојио награду критике, учинило ми се да сте данас нешто блажи према Цркви него пре?

Не би било природно за мене да говорим лоше о данашњој цркви, јер морам да признам да имамо папу који је више на левом крилу од саме италијанске левице. Наравно, о многим темама, пре свега о оним које се односе на породицу и даље се не слажем с Црквом.

Али и даље на живот гледате као на непрекидан покрет?

Да, такав јесте живот. Увек у покрету, у промени. На мени је да га посматрам, да уочавам, али и да будем у контакту са својим несвесним, јер и то јесте суштина нечијег идентитета. Ðàäèì ôèëìîâå íà ðàöèîíàëàí íà÷èí, àëè ìî¼à ôàíòàçè¼à èìà áëèñêå îäíîñå ñà íåñâåñíèì.

Како се данас мења уметност и појам лепоте?

Што се тиче лепоте, ако погледате лепоту из времена Рафаела, Тицијана, Микеланђела и лепоту данас, очигледно је да причамо о две различите ствари, две различите форме уметности. Уметност се променила, лепота се променила, али историју не можемо игнорисати.

Пре него што сте почели да се бавите филмом били сте импресионирани немачким експресионизмом?

Да, сликарима који су имали снажне естетске, друштвене и револуционарне дискурсе. Када сам напустио сликарство и отишао на филмске студије у „Ћентро спериментале” открио сам филмске експресионисте. Тако сам ја везан и за сликарство и за филм и утицаји експресионистичке уметности на моје филмове су видни. Много је експресиониста на мене утицало током мојих „сликарских” година и сигурно је да су међу њима и Мунк и Шагал.

Још нисте одустали од себе као сликара?

Нисам, али сам свестан да моје слике вреде само у односу с мојом филмском каријером и мојим филмовима, јер већина њих је настала тако што сам прво цртао и сликао сторибордове. Понекад сам имам жељу да пред себе ставим штафелај, али моја радозналост за коришћење одређених боја и облика увек је повезана с мојим филмским ликовима, њиховим односима и свим оним што ћу као редитељ користити у филму...