Čovek koji je ubio Libertija Valansa

Lupi pre nedelju-dve Aleksandar Vulin veliku glupost u najmlađem srpskom nedeljniku i ostade živ. Šta je rekao? Evo doslovnog citata: „Srbi su jedini narod na svetu koji detetu daje ime po slobodi, najvećoj vrednosti.” Ovakva vrsta megalomanskih mistifikacija, za kakve je užasno lako dokazati da su presna laž, nikada Srbima nije donela ništa dobro, a ova konkretna neistina kao da dolazi direktno iz faze „Slobodane, ime ponosito”. Ne mora čovek pošteno ni da se potrudi da demantuje Vulina, dovoljno je da se seti angloameričkog imena Liberti, koje se daje i dečacima i devojčicama, a označava upravo slobodu.

I podseti me tako Vulin na jedan od najboljih filmova u istoriji sedme umetnosti – „Čovek koji je ubio Libertija Valansa” Džona Forda. Film je to o nastanku političke zajednice, izuzetno primenjiv na svako društvo pri kraju tranzicije iz anarhije ka kolektivu utemeljenom na institucijama i zakonu. Zaplet je jednostavan i genijalan: mladi pravnik Stodard (glumi ga Džejms Stjuart) stiže u gradić kojim vlada bezakonje, to jest odmetnuti nasilnik po imenu Liberti Valans (Li Marvin). Nakon što je uzalud pokušavao da se Valansu suprotstavi „legalistički”, što mu je donelo ceo niz poniženja, Stodard mu izlazi na crtu i pristaje na dvoboj pištoljima. On ne zna da puca i čini se smrt mu je neizbežna. Tu je, međutim, i Tom Donifon (Džon Vejn), mangup dobrog srca, koji uglavnom gleda svoja posla i ne zanimaju ga previše zakon i institucionalni moral, ali je temeljno pošten čovek. On iz zasede ubija Libertija Valansa, ali tako da izgleda kao da ga je ubio Stodard. Na tragu slave „čoveka koji je ubio Libertija Valansa” Stodard postaje senator te politički zavodi zakon, red i institucije.

Ako bismo se igrali dalekih i maglovitih analogija koje ne „reprodukuju” direktno zaplet filma nego ga asocijativno prizivaju, a u kontekstu Srbije, Liberti Valans bi, ne samo zbog imena, morao da bude Slobodan Milošević. On je dokinuo prethodni poredak i zaveo anarhiju „jači tlači”. Legalistički otpor se tu uvek pokazivao jalovim i samo je donosio nova poniženja. Petooktobarskim prevratom i kasnijim izručenjem Hagu, Zoran Đinđić ga je svrgnuo (da ne kažem „ubio”) džonvejnovski.

Preživeli pripadnici Libertijeve bande u ovoj su verziji, međutim, ubrzo ubili Toma Donifona, pa je mladog pravnika Aleksandra Vučića, koji je u ovoj verziji neko vreme čak i sarađivao sa Libertijem Valansom, zapalo da završi simboličko ubistvo Libertija Valansa, to jest da pokuša ponovo da uspostavi političku zajednicu baziranu na redu, zakonu i institucijama. (Ta misija, iskazana njegovim vlastitim rečima, izgleda ovako: „Sve zajedno, ako pričamo ozbiljno, pitanje institucija nije moje lično i ne treba da bude, nego pitanje daljeg napretka ovog društva i njegovog integrisanja u porodicu kojoj teži, onu evropsku, ne istočnjačkodespotsku. (...) Ko želi da shvati već je shvatio, na primer ljudi u Evropskoj komisiji, u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, a ko ne želi ne mora.”)

Radnja Fordovog filma počinje 25 godina od simboličkog „petog oktobra” čiji su ciljevi ostvareni. Ciljeve je ostvario bivši mladi pravnik koji je sada spreman da otkrije da nije on nego džonvejnovski mangup zapravo ubio Libertija Valansa. Kad novinaru ispriča istinu, novinar izgovara najslavniju repliku celog filma: „Ovo je Zapad, gospodine. Kad legenda postane činjenica, štampa se legenda.”

Ako zaista želi da integriše Srbiju u porodicu „evropsku, ne istočnjačkodespotsku” i ako mu to uspe, Vučića bi, usprkos svim mladalačkim gresima, istorija mogla da upamti kao „čoveka koji je ubio Libertija Valansa”. Samo ako se to ostvari, moglo bi čak da bude i nečeg simbolički logičnog u njegovom svečanom otkrivanju budućeg spomenika Zoranu Đinđiću, Tomu Donifonu, džonvejnovskom mangupu srpske politike i jedinom koji je zaista mogao da ukloni srpskog Libertija Valansa.

Ako veruje u takvu viziju, Vučić s punim pravom može da odmahne rukom na veliku većinu aktuelnog bučnog kritizerstva na svoj račun. Ali jednu stvar ipak ne bi smeo da zaboravi. Ne mogu bilo koje novine da štampaju „legendu koja je postala činjenica” tako da ona bude istinitija od dokumentarne istine. Urušavanjem „Politike“, urušavanjem jedne od retkih vitalnih institucija srpskog društva, dopuštajući da se oko poslednjeg i ozbiljnog i društveno relevantnog srpskog dnevnog lista vode politikantsko-privatizacijski ratovi, dok mu se budućnost projektuje negde između ideološki jednoumnog upodobljavanja i tabloidnog „neprijateljskog preuzimanja“, Aleksandar Vučić direktno radi protiv onoga za šta deklarativno tvrdi da mu je glavni cilj.

Pisac i novinar