Popis žrtava je posao države, a ne „grupe zaljubljenika”

Možda nije uobičajeno, ali krenimo od kraja; u poslednjoj rečenici reakcije naslovljene sa „Šta hoće Veljko Đurić” na moj tekst „Čemu zamajavanje javnosti s popisom srpskih žrtava”, akademik Vasilije Krestić s visine zaključuje da sa mnom „nije moguća saradnja, ali ni bilo kakva polemika”, čime pokazuje nespremnost da sasluša drugu stranu u argumentovanoj polemici o problematici od nacionalnog interesa. S druge strane, ja ne bežim od rasprave, niti od saradnje. Doduše, teško je pristati – s tim će se, verujem, saglasiti i akademik Krestić – na raspravu i saradnju s onima koji nisu merodavni za određenu stručnu oblast.

Akademik Krestić nije u pravu kad tvrdi da želim da osujetim rad na popisu svih stradalih Srba u 20. veku. Nameće se pitanje: na koji to način ja mogu da sprečim grupu ljudi u njihovoj nameri da se bavi poslom kojem, najblaže rečeno, nije dorasla? Odgovaram nedvosmisleno: niti želim, niti mogu!

Želeo sam i opet ukazujem na nešto što akademik Krestić i njegovi istomišljenici iz „Srpskog memorijala” previđaju. Prvo, metodologija istraživanja! Drugo, s kim i čime! Treće...

Umesto uravnotežene rasprave o metodologiji rada na pomenutom projektu, uvaženi profesor, kod koga sam pre četiri decenije uspešno položio ispit na studijama, upotrebio je gomilu nipodaštavajućih kvalifikacija („narcisoidno”, „kratko i selektivno pamćenje”), koje, usudio bih se reći, ne idu uz njegovo ime i zvanje. Još manje ide rečenica: „Šta reći o čoveku koji je, ne trepnuvši, spreman da se služi tako prljavim poturanjima samo da bi obezvredio i onemogućio posao koji su naša država i naš narod već odavno bili dužni da obave?”

Uvaženi akademik očigledno je zaboravio da sam upravo na konstitutivnoj sednici „Srpskog memorijala” govorio o planovima Muzeja žrtava genocida, naročito o memorijalizaciji Starog sajmišta, i nesebično ponudio da planove s tim u vezi i želje „Srpskog memorijala” uskladimo.

Prisustvovao sam još jednom sličnom sastanku, ali sam posle toga shvatio da su nam planovi, mada kompatibilni, ipak suštinski različiti. To, međutim, nije značilo da sam odustao od prvobitne ideje i prekinuo saradnju. Naprotiv. Primoran sam, nažalost, da pojedincima to objašnjavam i posredstvom novinskih stubaca!

Akademik Krestić kaže da je „Srpski memorijal” za svoju zamisao dobio podršku predsednika Srbije. Da li smem da pitam: Šta učiniste s tim? Rekoste da ste dobili blagoslov i od patrijarha. Šta učiniste i s tim? Obećanje da će sveštenoslužitelji obaviti popis žrtava?

Preostaje mi da uvaženog profesora upitam: Kako je zamišljen taj popis, koji će vremenski period i geografski prostori biti njime obuhvaćeni, da li je pripremljen adekvatan upitnik, da li su obučeni popisivači i pripremljeni računarski programi za analize, da li su obezbeđene odgovarajuće prostorije, da li je obezbeđen novac?...

Ne očekujem da akademik Krestić odgovori na ova pitanja jer unapred znam da mi odgovore ne može dati, i zato odgovorno tvrdim: popis žrtava iz srpskog naroda nije aktivnost grupe „zaljubljenika” u prošlost, već posao države!

Drugo je pitanje da li je ikada među političkim elitama u Srbiji bilo iskrene želje i volje da to bude obavljeno. I još nešto, mada ne manje važno; kad mi akademik Krestić prigovara da nisam dovoljno kreativan u radu Muzeja žrtava genocida, moram da ustvrdim da on, po svoj prilici, nije dovoljno upoznat s činjenicama iz rada te ustanove.

Muzej žrtava genocida je državna institucija s programima i planovima, opterećena, istina, poteškoćama zbog prostora, donekle i finansija, ali su njene aktivnosti u svakom trenutku transparentne i podložne sudu javnosti. Ma kako to nekima zvučalo, teško je zato sporiti moje kvalitete i znanje u muzeologiji i istorijskoj nauci i, u najmanju ruku, podmetati da sam napravio veliku grešku u politici Muzeja ili da sam pokazivao sebičnost kad je reč o srodnim ustanovama.

Na kraju, i pored svega, ovaj tekst predstavlja još jedan izraz spremnosti i dobre volje da, kao osobe od znanja i zanata, raspravljamo i sarađujemo na pitanjima u vezi sa strukom koja je i dalje mnogo šta dužna da obelodani ne samo srpskom narodu.

V. d. direktora Muzeja žrtava genocida