Prvi san u zavičaju

Mušutište – Jednoličnost puta što prolazi između velikih uništenih kuća, od kojih su ostale samo grede, remete šarene pčelinje košnice koje je u jednoj od zgrada smestio neki lokalni Albanac. Novinari iz kombija fotografišu kuću, a nekoliko stotina metara dalje prema brdu iz neke prostorije, bez prozora, leti i pada šut u gustu šikaru i na polusrušene zidove. Pet policajaca Kosovske policije stoji sa strane i gleda ko dolazi.

Nekoliko dana dvadeset pet volontera čiste dvorište Crkve Uspenja Presvete Bogorodice u selu Mušutište kod Suve Reke. Razapeli su šatore i počeli da krče oko ostataka crkve, seku drveće i prave staze prema groblju i tako pripremaju teren za dolazak nekoliko stotina raseljenih Srba iz ovog dela Metohije koji se ovde okupljaju na praznik Uspenja, svakog 28. avgusta.

„Više od dva sata nam je trebalo da raščistimo ovu stazu. Tu su mi baka Vidosava, deda Jovan, brat od strica Jevta. Uspeo sam da ih nađem, jer je ovde jedino neporušen spomenik Đorđevića, pa se prema njemu orijentišem”, kaže Zvezdan Milošević iz Mušutišta i traži da mu se iz crkvenog dvorišta donese motorna testera kojom obara naraslo drveće.

Crkvu, kojoj se ovi ljudi vraćaju, podigao je 1315. tadašnji glavni srpski upravnik državnih dobara Dragoslav sa svojom porodicom. Vekovima je bila teško oštećena i zapustela, lokalno predanje kaže da je bila zatrpana zemljom i da je nekom konju, iz trgovačkog karavana, propala noga u crkvu, pa su je tako ponovo pronašli. Šta god da se dešavalo, na njenim svodovima se, prema ocenama stručnjaka, sačuvao deo najlepšeg fresko-slikarstva epohe kralja Milutina. Na nesreću, široki, živi i nemirni potezi naglašene bele boje darovitog srednjovekovnog slikara zauvek su uništeni 1999. godine. Hram i sve što mu je pripadalo nestalo je posle dolaska Kfora u ovaj deo Metohije. Srpsko stanovništvo je proterano i niko nije uspeo da se vrati.

„Ja dolazim čista srca i ničega se ne bojim. Postoji opreznost, ali to je normalno”, kaže Miloš Maksimović. Proteran je s dvanaest godina i od tada se njegov život pretvorio u stalni pokret – boravio je po zapadnoj Evropi i Skandinaviji, po zemljama bivše Jugoslavije. Sada je na svome, tvrdi da bi se vratio, ali kad bi se stvorio neki minimum uslova za život i posao.

S ovim mladim ljudima su dobrovoljci iz Gračanice i Velike Hoče. Oni su tu jer su prošle godine obećali da će doći i pomoći da se u uništeni kompleks može ući, da ohrabre povratak raseljenih i podsete da Srbi nisu odustali od svojih domova. Njihovu ideju podržao je i zamenik kosovskog premijera Branimir Stojanović.

„Želeli smo da ličnim primerom, prisustvom i doprinosom kroz rad pokažemo da ne postoji alternativa povratku, da ne postoji alternativa obnovi”, rekao je on i dodao da postoji namera da počne izgradnja deset kuća za Srbe i da se se „obnovi sve što je nekada postojalo i što je od ogromnog kulturnog i identitetskog značaja”.

Prvi put posle izgona u Mušutištu je napravljeno improvizovano ognjište koje je gorelo tri dana, a na ostacima hrama od kamenih ploča napravljeno je skrovito mesto za kandilo, bosiljak i sveće.

„Tužno je da, posle sedamnaest godina, moramo da budemo prvi koji su ovde nešto radili, ali neko mora da napravi i taj prvi korak”, izjavio je direktor Kancelarije za zajednice Ivan Tomić.

Dok daje izjavu ispod ruinirane kapije u dvorište ulaze tri austrijska vojnika Kfora. Njihove snage obezbeđivale su Srbe koji, su nakon toliko vremena, prespavali u svom zavičaju koji su počeli da ređaju prvo kamenje na potporni zid ispod hrama...

Da su želeli i smeli, mogli su to uraditi i 1999. godine. Da jesu, sa zida crkve bi nas gledao Sveti Kliment Ohridski, a u nama bi bilo manje zidova koji, još uvek, rastu.