Први сан у завичају

Мушутиште – Једноличност пута што пролази између великих уништених кућа, од којих су остале само греде, ремете шарене пчелиње кошнице које је у једној од зграда сместио неки локални Албанац. Новинари из комбија фотографишу кућу, а неколико стотина метара даље према брду из неке просторије, без прозора, лети и пада шут у густу шикару и на полусрушене зидове. Пет полицајаца Косовске полиције стоји са стране и гледа ко долази.

Неколико дана двадесет пет волонтера чисте двориште Цркве Успења Пресвете Богородице у селу Мушутиште код Суве Реке. Разапели су шаторе и почели да крче око остатака цркве, секу дрвеће и праве стазе према гробљу и тако припремају терен за долазак неколико стотина расељених Срба из овог дела Метохије који се овде окупљају на празник Успења, сваког 28. августа.

„Више од два сата нам је требало да рашчистимо ову стазу. Ту су ми бака Видосава, деда Јован, брат од стрица Јевта. Успео сам да их нађем, јер је овде једино непорушен споменик Ђорђевића, па се према њему оријентишем”, каже Звездан Милошевић из Мушутишта и тражи да му се из црквеног дворишта донесе моторна тестера којом обара нарасло дрвеће.

Цркву, којој се ови људи враћају, подигао је 1315. тадашњи главни српски управник државних добара Драгослав са својом породицом. Вековима је била тешко оштећена и запустела, локално предање каже да је била затрпана земљом и да је неком коњу, из трговачког каравана, пропала нога у цркву, па су је тако поново пронашли. Шта год да се дешавало, на њеним сводовима се, према оценама стручњака, сачувао део најлепшег фреско-сликарства епохе краља Милутина. На несрећу, широки, живи и немирни потези наглашене беле боје даровитог средњовековног сликара заувек су уништени 1999. године. Храм и све што му је припадало нестало је после доласка Кфора у овај део Метохије. Српско становништво је протерано и нико није успео да се врати.

„Ја долазим чиста срца и ничега се не бојим. Постоји опрезност, али то је нормално”, каже Милош Максимовић. Протеран је с дванаест година и од тада се његов живот претворио у стални покрет – боравио је по западној Европи и Скандинавији, по земљама бивше Југославије. Сада је на своме, тврди да би се вратио, али кад би се створио неки минимум услова за живот и посао.

С овим младим људима су добровољци из Грачанице и Велике Хоче. Они су ту јер су прошле године обећали да ће доћи и помоћи да се у уништени комплекс може ући, да охрабре повратак расељених и подсете да Срби нису одустали од својих домова. Њихову идеју подржао је и заменик косовског премијера Бранимир Стојановић.

„Желели смо да личним примером, присуством и доприносом кроз рад покажемо да не постоји алтернатива повратку, да не постоји алтернатива обнови”, рекао је он и додао да постоји намера да почне изградња десет кућа за Србе и да се се „обнови све што је некада постојало и што је од огромног културног и идентитетског значаја”.

Први пут после изгона у Мушутишту је направљено импровизовано огњиште које је горело три дана, а на остацима храма од камених плоча направљено је скровито место за кандило, босиљак и свеће.

„Тужно је да, после седамнаест година, морамо да будемо први који су овде нешто радили, али неко мора да направи и тај први корак”, изјавио је директор Канцеларије за заједнице Иван Томић.

Док даје изјаву испод руиниране капије у двориште улазе три аустријска војника Кфора. Њихове снаге обезбеђивале су Србе који, су након толико времена, преспавали у свом завичају који су почели да ређају прво камење на потпорни зид испод храма...

Да су желели и смели, могли су то урадити и 1999. године. Да јесу, са зида цркве би нас гледао Свети Климент Охридски, а у нама би било мање зидова који, још увек, расту.