Mira Stupica ili o večnosti

Šta ostaje posle pozorišta? Kritike, ti savršeni zločini, jer ni leša ni oružja nikad nema ili kako bi Bojan Stupica rekao – „u kritikama nema ni kritike”, fotografije zakočenih gestova, ni umetničke, ni reporterske, prečesto inscenirane za potrebe „marketinga”, filmski zapisi u kojim se, precizno veli najbolji naš pisac o pozorištu, reditelj Boro Drašković, „nikako ne može naći živa esencija pozorišta nego nešto drugo: posmrtne maske predstava”?

            Ostaje, dakle, samo sećanje gledalaca. To je, u isti mah, užasavajuće prokletstvo i uzvišena lepota teatra.

            Iza Mire Stupice ostaje mnoštvo tragova. U svojoj besprekornoj knjizi „Šaka soli”, uostalom, stoji ono što je velika dama našeg teatra, jedna od nekoliko retkih, nalazila za shodno da o njoj i njenom dobu znamo. Otud je svaki memento, ovaj naročito, neminovno nedostatan, pa i izlišan, a u svakom slučaju lišen obaveza: Mira Stupica umela je da kaže ono što je potrebno da se zna i činila je to precizno, odgovorno, trezveno, s blagom ironijom i čvrstom verom, baš kao i njena prijateljica i jedna od tih retkih i neupitnih, Marija Crnobori.

            Neka mi je onda dopušteno da se sećam, povlašćen privilegijom što sam Miru Stupicu gledao na sceni i poznavao u životu. Jedna lična uspomena, ispisana drhtavom rukom, osobna relikvija za koju verujem da je moje „majstorsko pismo”, ono kojim vam se omogućava da se javno bavite svojim zanatom, daje mi, držim, za pravo da pišem o jednom od magičnih trenutaka teatra u kom se ogleda ta „živa esencija pozorišta” o kojoj govori Drašković.

            Ima tome trideset godina: „Tetovirane duše” Gorana Stefanovskog, u Zvezdara teatru, u režiji Slobodana Unkovskog, predstava bez slabog glumačkog trenutka – veličanstveni Pepi Laković kao Strezo, Pljaka Kostić u nežnoj i strašnoj ulozi Kolje, Zike Sokolović, Goga Gadžić, Berček, Željka Cvjetan Gortinski, Cvijeta Mesić, Zoran Cvijanović, odreda tačni, duhoviti i uzbudljivi, a pored njih ili nad njima, Mira Stupica kao Altana. Mi, koji je nismo gledali kao vučnu snagu svakovečernjeg teatra možda smo dodatno privilegovani željom da je vidimo. U „Tetoviranim dušama”, odigranim stotinjak puta za manje od tri godine, gledali smo Miru Stupicu ispunjenu žudnjom za scenom, u punom uživanju u sa-igri, u raskoši partnerske razmene. I ima jedan trenutak u predstavi (ovde je sadašnje vreme neizostavno, jer predstave u gledaocima ne umiru, samo menjaju oblik čineći svako sećanje nepouzdanim, a, ipak, jedino tačnim), kad je Altana sama na sceni – a Strezo, taj neuhvatljivi lik kojem je Pepi Laković udahnuo paradoksalnu lakoću tragičnosti, tek je pepeo u kutiji od nekakvog deterdženta koga, jednom, valja sahraniti u domovini, ako je uopšte jasno gde je to i šta je to – i kada, zagledavši se u banalni predmet u kome, eto, voljom viših sila i rukom uzbudljivog pisca, nema zemnih ostataka Strezinih, kazuje repliku za koju više nisam siguran da li pripada izvornom tekstu: „Ko mi diro Strezu, majku vam”, i sledi, dakako, kraj psovke. I, dakako, smeh i aplauz publike. Ali ne na psovku, čak ne ni na nemoguću situaciju – jer, Altana možda laže u tom času u komadu i Strezo možda i nije mrtav, ali svakako više nije njen – publika se smeje i aplaudira načinu na koji Mira Stupica učvoruje tragično-komičnu situaciju, u isti mah joj dajući sav plemeniti patos i svu potrebnu ironiju i samoironiju. Nema lakših načina da se glumac na sceni oklizne, nego tada, kada je sam, i kada valja isporučiti repliku koja ište reakciju, repliku koja kipti željom da se svidi, a tu i takvu želju valja obuzdati, ne i potpuno isključiti. Tu i tada, vidi se majstorstvo. Tu se i tada, vidi kakva je glumačka snaga i građa posredi, očituje se i više od toga: kakav je čovek na sceni, šta je njegovo biće, koje ga pojave oblikuju i šta je njegova duboka zapitanost nad ljudskim mogućnostima. Jer, to je gluma: zapitanost, a ne konačna spoznaja. U tome je Mira Stupica bila veličanstvena. Otud je, u brzoj i naizgled lakoj razmeni sa partnerom, na njegovo „Šta hoćete vi od mene?”, u istoj toj predstavi, precizno u vremenu, depatetizovano u tonu, suštastveno u odabranoj unutarnjoj radnji, mogla kazati: „Šta hoćeš ti od sebe?” – i učiniti da to pitanje postane pitanje svih pitanja za one koji su te večeri bili u gledalištu, pitanje-okosnica komada o tetoviranim dušama izgubljenih identiteta, kao što je ona sama bila okosnica predstave u čijem se vrtlogu nalazila. Sudbina te predstave, valja dometnuti, ujedno je i sudbina zemlje u kojoj je nastala, posledica doba u kome smo, zajedno sa Mirom Stupicom, živeli.

            Eto, to ostaje posle pozorišta, kao kod Arsena „poslije ljubavi”. Kad je posredi Mira Stupica ostaje i jedna opšta civilizacijska obaveza, ono što smo joj obećali onda, kada je poslednji put bila među nama: obnoviti, oživeti Teatar Bojan Stupica, mesto koje je, u režiji svoga supruga po kojem će to poprište poslednjeg zajedničkog rada velikog umetničkog para dobiti ime, svojom glumom osveštala i Miroslava Todorović, Mira Stupica.

„Roj” u ponedeljak, retrospektiva na jesen

U Jugoslovenskoj kinoteci sutra će biti prikazan film „Roj” Miće Popovića u kome je igrala Mira Stupica (1923–2016), najavila je Kinoteka. To će biti uvod u retrospektivu filmova u kojima je Stupica ostvarila nezaboravne uloge, a koju Jugoslovenska kinoteke priprema za jesen. Projekcija je zakazana za 18 sati u Svečanoj sali Kinoteke, a ulaz je slobodan.