Мира Ступица или о вечности

Шта остаје после позоришта? Критике, ти савршени злочини, јер ни леша ни оружја никад нема или како би Бојан Ступица рекао – „у критикама нема ни критике”, фотографије закочених гестова, ни уметничке, ни репортерске, пречесто инсцениране за потребе „маркетинга”, филмски записи у којим се, прецизно вели најбољи наш писац о позоришту, редитељ Боро Драшковић, „никако не може наћи жива есенција позоришта него нешто друго: посмртне маске представа”?

            Остаје, дакле, само сећање гледалаца. То је, у исти мах, ужасавајуће проклетство и узвишена лепота театра.

            Иза Мире Ступице остаје мноштво трагова. У својој беспрекорној књизи „Шака соли”, уосталом, стоји оно што је велика дама нашег театра, једна од неколико ретких, налазила за сходно да о њој и њеном добу знамо. Отуд је сваки мементо, овај нарочито, неминовно недостатан, па и излишан, а у сваком случају лишен обавеза: Мира Ступица умела је да каже оно што је потребно да се зна и чинила је то прецизно, одговорно, трезвено, с благом иронијом и чврстом вером, баш као и њена пријатељица и једна од тих ретких и неупитних, Марија Црнобори.

            Нека ми је онда допуштено да се сећам, повлашћен привилегијом што сам Миру Ступицу гледао на сцени и познавао у животу. Једна лична успомена, исписана дрхтавом руком, особна реликвија за коју верујем да је моје „мајсторско писмо”, оно којим вам се омогућава да се јавно бавите својим занатом, даје ми, држим, за право да пишем о једном од магичних тренутака театра у ком се огледа та „жива есенција позоришта” о којој говори Драшковић.

            Има томе тридесет година: „Тетовиране душе” Горана Стефановског, у Звездара театру, у режији Слободана Унковског, представа без слабог глумачког тренутка – величанствени Пепи Лаковић као Стрезо, Пљака Костић у нежној и страшној улози Коље, Зике Соколовић, Гога Гаџић, Берчек, Жељка Цвјетан Гортински, Цвијета Месић, Зоран Цвијановић, одреда тачни, духовити и узбудљиви, а поред њих или над њима, Мира Ступица као Алтана. Ми, који је нисмо гледали као вучну снагу сваковечерњег театра можда смо додатно привилеговани жељом да је видимо. У „Тетовираним душама”, одиграним стотињак пута за мање од три године, гледали смо Миру Ступицу испуњену жудњом за сценом, у пуном уживању у са-игри, у раскоши партнерске размене. И има један тренутак у представи (овде је садашње време неизоставно, јер представе у гледаоцима не умиру, само мењају облик чинећи свако сећање непоузданим, а, ипак, једино тачним), кад је Алтана сама на сцени – а Стрезо, тај неухватљиви лик којем је Пепи Лаковић удахнуо парадоксалну лакоћу трагичности, тек је пепео у кутији од некаквог детерџента кога, једном, ваља сахранити у домовини, ако је уопште јасно где је то и шта је то – и када, загледавши се у банални предмет у коме, ето, вољом виших сила и руком узбудљивог писца, нема земних остатака Стрезиних, казује реплику за коју више нисам сигуран да ли припада изворном тексту: „Ко ми диро Стрезу, мајку вам”, и следи, дакако, крај псовке. И, дакако, смех и аплауз публике. Али не на псовку, чак не ни на немогућу ситуацију – јер, Алтана можда лаже у том часу у комаду и Стрезо можда и није мртав, али свакако више није њен – публика се смеје и аплаудира начину на који Мира Ступица учворује трагично-комичну ситуацију, у исти мах јој дајући сав племенити патос и сву потребну иронију и самоиронију. Нема лакших начина да се глумац на сцени оклизне, него тада, када је сам, и када ваља испоручити реплику која иште реакцију, реплику која кипти жељом да се свиди, а ту и такву жељу ваља обуздати, не и потпуно искључити. Ту и тада, види се мајсторство. Ту се и тада, види каква је глумачка снага и грађа посреди, очитује се и више од тога: какав је човек на сцени, шта је његово биће, које га појаве обликују и шта је његова дубока запитаност над људским могућностима. Јер, то је глума: запитаност, а не коначна спознаја. У томе је Мира Ступица била величанствена. Отуд је, у брзој и наизглед лакој размени са партнером, на његово „Шта хоћете ви од мене?”, у истој тој представи, прецизно у времену, депатетизовано у тону, суштаствено у одабраној унутарњој радњи, могла казати: „Шта хоћеш ти од себе?” – и учинити да то питање постане питање свих питања за оне који су те вечери били у гледалишту, питање-окосница комада о тетовираним душама изгубљених идентитета, као што је она сама била окосница представе у чијем се вртлогу налазила. Судбина те представе, ваља дометнути, уједно је и судбина земље у којој је настала, последица доба у коме смо, заједно са Миром Ступицом, живели.

            Ето, то остаје после позоришта, као код Арсена „послије љубави”. Кад је посреди Мира Ступица остаје и једна општа цивилизацијска обавеза, оно што смо јој обећали онда, када је последњи пут била међу нама: обновити, оживети Театар Бојан Ступица, место које је, у режији свога супруга по којем ће то поприште последњег заједничког рада великог уметничког пара добити име, својом глумом освештала и Мирослава Тодоровић, Мира Ступица.

„Рој” у понедељак, ретроспектива на јесен

У Југословенској кинотеци сутра ће бити приказан филм „Рој” Миће Поповића у коме је играла Мира Ступица (1923–2016), најавила је Кинотека. То ће бити увод у ретроспективу филмова у којима је Ступица остварила незаборавне улоге, а коју Југословенска кинотеке припрема за јесен. Пројекција је заказана за 18 сати у Свечаној сали Кинотеке, а улаз је слободан.