Novi početak osvajanja medalja

Od našeg izveštača

Rio – Za Zorana Terzića (50) može mirne duše da se kaže da je „otac“ ženske srpske reprezentacije u odbojci, imajući u vidu to da je njenom kormilu već deceniju i po, ali i da u proseku osvaja jednu medalju godišnje (ukupno 15), računajući sva takmičenja Svetske odbojkaške federacije i Evropske igre u Bakuu. U tom slučaju njegov „otac“ je Aleksandar Boričić pošto ga je „ugurao“ u žensku odbojku koja ga do tada nije privlačila i kojoj se opirao. Na insistiranje Boričića (tada na čelu i Crvene zvezde i OSS) postao je „privremeni“ trener Zvezdinih odbojkašica, a zatim 2002. i selektor. Već 2003. odbojkašice su se plasirale na Evropsko prvenstvo, svoje prvo posle 12 godina. I tada je počeo uspon ka olimpijskom finalu u Rio de Žaneiru...

Posle poraza od Kine u finalu olimpijskog turnira ušao je u miks zonu nasmejan, kao neko ko je potpuno siguran da je uradio sve što je u njegovoj moći da mu tim bude zadovoljan. Dok su na izlasku sa terena tekle suze na sve strane, trezveno je govorio o svemu sa srpskim novinarima. U jednom trenutku prošao je pored njega američki selektor Karč Kiralj, najbolji odbojkaš 20. veka u izboru FIVB-a, potapšao ga po ramenu i rekao: „Svaka čast treneru“!

 Ovo je bez sumnje veliki uspeh – rekao je pre svega Terzić. – Da nam je neko ovako nešto ponudio pre igara oberučke bismo prihvatili. Možda bismo pomislili i da je šala. Ali, tako je to u sportu, kada se izgubi poslednja utakmica uvek postoji jedna doza nezadovoljstva. Da smo poslednjeg dana igrali za bronzanu medalju i pobedili verovatno bismo bili srećniji nego što smo poslednji meč izgubili i osvojili srebro. To je u sportskom biću tako, da uvek želiš da pobeđuješ i da se ne osećaš dobro kad izgubiš finalnu utakmicu.

Kineskinje su u finalu uspele da nam se revanširaju za poraz u grupi, i pored dobre igre našeg tima u prvom setu?

 Treba biti realan, Kineskinje su zaslužile da dobiju ovu utakmicu. Videlo se posle prvog seta da naša ekipa  nije bila psihološki  sto odsto spremna za jednu ovakvu utakmicu, što je bilo i za očekivati jer niko nije igrao  u finalu Olimpijskih igara, a malo njih je igralo važne utakmice u finalu. Tako da je bilo logično da bude malo straha i da budu malo tvrde u terenu, kao što je to bilo od završetka drugog seta. Bez obzira na sve, velike čestitke devojkama koje su uložile u ovo mnogo, mnogo truda i znoja i treba im čestitati ne samo na rezultatu već i na ponašanju na terenu i van njega. Na tome kako su odradile čitav pripremni period, a tu ne mislim samo na ovo leto, već na cele četiri godine. Koliko su uložile u sebe, koliko su želele da dođu do dobrog rezultata i na kraju uspele.

Koji su dometi ove naše reprezentacije?

 Bez sumnje veliki, što je i dokazala. Ovo je generacija relativno mlada, ima tu par starijih igračica. Imamo nosioce igre koji su veoma mladi i još dugo mogu da igraju za reprezentaciju. Važno je da budu tim, da bez obzira na to ko igra da se ponašaju kao sada u Riju, na terenu i van njega. U tom slučaju rezultati neće izostati i ja sam siguran da je ovo samo jedan novi početak osvajanja medalja kojih je već dosta bilo.

Šta se promenilo u našoj reprezentacije od debija u Pekingu 2008. do Rija 2016.?

 Promenilo se dosta toga. U Pekingu su bile naše prve igre. Tamo je najteže bilo uloviti naše igračice, nego bilo šta drugo. Po ceo dan su lutale po selu, da vide poznate sportiste da se slikaju s njima. Jednostavno, sve za njih je bilo novo i malo smo se izgubili u svemu tome. London je sasvim druga priča. Godinu dana pre Londona bili smo evropski prvaci, a iz te ekipe nismo mogli da računamo na sedam iračica. Tako da je bilo izlišno pričati o bilo kakvom dobrom rezultatu. Sad su se sklopile kockice, jedna doza iskustva, kvaliteta, bile su posvećene samo odbojci, maksimalno, i dobar rezultat je najzad stigao.

Pohvale stižu sa svih strana, od javnosti i vrhunskih stručnjaka?

 Nama gode sve te pohvale, meni lično od mojih kolega koji su vrhunski treneri koji vode najveće svetske sile. Normalno je to da kad znaju da jedna tako mala zemlja s takvim mogućnostima kakve mi imamo uspeva da pobeđuje na Olimpijskim igrama i svetskog prvaka i evropskog prvaka, normalno da im nije jasno o čemu se tu radi i siguran sam da će raditi još više da bi nas pobedili sledeći put. Naravno, i mi ćemo uložiti još više napora da bismo nastavili da pobeđujemo velike svetske sile i ostanemo u vrhu svetske odbojke.

Petnaest medalja za 15 godina, gde će ova medalja da stoji u vašem srcu, pošto treneri ne dobijaju odličja na olimpijskim igrama?

 Na žalost, ja je nisam dobio, pošto samo igračice dobijaju medalju na olimpijskim igrama. Nisu nam čak dali ni da budemo na terenu, već na tribinama. Jer na terenu moraju da budu zvaničnici, novinari i svi drugi... To je valjda mnogo važnije... Sigurno je da ova medalja ima posebno mesto, jer olimpijska je, ali ne mogu da kažem da mi je najdraža. I medalje iz Japana 2006 (bronza na Svetskom prvenstvu) i Beograda 2011 (evropsko zlato) podjednako su drage kao i ova.