​Maloletne žive bombe

Od džihadističkog bombaša samoubice koji namerava da u vazduh digne gomilu ljudi koji su za sve osim za njega i njegove saborce nevini civili – očekivalo bi se da nosi dugu bradu. Sve više bombaša samoubica nije dovoljno staro da bi im brada uopšte izrasla.

Na sliku petogodišnjaka iz Alepa u vidnom šoku i prekrivenog prašinom od zgrada zbrisanih bombardovanjem, koja je odmah proglašena ikoničkom za sirijski rat, nadovezao se snimak momčića od 16 godina kako plače sapet u rukama iračkih policajaca. Taj prizor dostojan je sažaljenja čak i ako se zna da on nije žrtva policijske represije nego je sprečen u nameri da raznese džamiju prepunu „nevernika”. I on je, kao i dečačić iz Alepa, žrtva rata, bez obzira na to da li se rasplakao od olakšanja što neće umreti u detonaciji ili razočaranja što nije ispunio zadatak. Krijući eksploziv pod dresom Lionela Mesija, verovao je – koliko i jedan mali irački Kurd, fotografisan početkom godine s kopijom tog dresa izrađenom od otrcane plastične kese – da je fudbaler Barselone najbolji na svetu.

Bombaši samoubice su Islamskoj državi, sad kad potiskuju njene trupe, potrebniji nego ranije, pa je za te svrhe prošle godine triput češće nego ranije zloupotrebljavala decu. Prema podacima Unicefa, u Africi su, dobrim delom zahvaljujući Boko haramu, koji je prisegnuo na vernost „kalifatu”, takvi napadi za poslednje dve godine čak 11 puta češći.

Isprva je ID koristila muškarce da voze kamione prerađene u paklene mašine, što je davalo najrazornije rezultate, ali su fabrike za punjenje vozila skrivenim eksplozivom mahom nestale u protivničkim vazdušnim udarima. Zatim su na red u većem broju došle žene, koje lakše od kamiona prolaze iza barikada. Najzad se prešlo na još manje sumnjive – decu, koja najlakše podležu ispiranju mozga, torturi i ucenama da će im pobiti porodice ako ne pristanu da se opašu eksplozivom.

Nisu svi oni željni da tako mladi uđu u raj ubijanjem neprijatelja, ništa više nego što je to bio trogodišnji izbeglica Ajlan Kurdi, čije su telo na obalu Turske izbacili talasi. Avganistanski talibani su dečacima uz pojas s bombama davali amajlije ubeđujući ih da će ih one zaštititi dok će svi oko njih izginuti. Džihadisti bi želeli da poverujemo u u snagu ideologije koja tako prividno neumoljivo osvaja i najmlađe kada dečjim odredima smrti daju kvazipoetične nazive poput Brigada nebeske mladosti i Lavići kalifata, potpirujući na taj način i rasističke predrasude desničara ubeđenih da su „muslimanski divljaci žedni krvi od malih nogu”.

A deca nastavljaju masovno da stradaju na bliskoistočnim ratištima, ne samo kao taoci džihadista i njihove politike nego i kao kolateralna šteta ruskih i američkih bombardovanja, kao i od projektila, metaka i noževa njihovih lokalnih štićenika.