Špijuni među nama

Države nekada nastoje da otkriju tajne drugih zemalja, bilo da su one aktuelni, bilo potencijalni suparnici, a nekada čak i kada se radi o državama koje se zvanično smatraju „prijateljima“, jer davno je rečeno da se politika međunarodnih odnosa, po pravilu, ne zasniva na prijateljstvu, već na interesima. Sistematsko i plansko otkrivanje vitalnih tajni druge države svodi se na špijunažu, a zaštita od nje se ogleda u kontraobaveštajnim aktivnostima.

Špijunaža je krivično delo koje postoji kada se tajni vojni, ekonomski ili službeni podaci ili dokumenta saopšte, predaju ili učine dostupnim stranoj državi, stranoj organizaciji ili licu koje im služi. Za ovaj osnovni oblik špijunaže kod nas je propisana kazna zatvora od tri do 15 godina. Teže kazne su propisane za teže oblike špijunaže, poput stvaranja za stranu državu ili organizaciju obaveštajne službe (u Srbiji) ili rukovođenje takvom službom. Najteži oblik ovog krivičnog dela – (kazna od 10 do 20 godina zatvora) postoji kada su nastupile teške posledice za bezbednost, ekonomsku ili vojnu moć zemlje. Tajnim se smatraju oni vojni, ekonomski ili službeni podaci ili dokumenti koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona, proglašeni tajnim, a čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štetne posledice za bezbednost, odbranu ili za političke, vojne ili ekonomske interese zemlje.

Već bitno poremećene odnose između Hrvatske i Srbije dodatno kvari najnovija špijunska afera. Za špijunažu je optužen penzionisani oficir Vojske Republike Srpske Krajine, koji je za hrvatsku obaveštajnu službu prikupljao tajne podatke. On je, po svemu sudeći, bio ucenjen pretnjom da će ga ako „ne sarađuje“ u Hrvatskoj krivično goniti za navodne ratne zločine, a izgleda da je bio instruisan da Hrvatskoj dostavlja i podatke o drugim bivšim oficirima koji bi se eventualno mogli teretiriti za ratne zločine. Time bi hrvatska služba stekla i dodatne „ucenjivačke kapacitete“.

Različiti su motivi za špijunažu, počev od „najklasičnijeg“ koji je „komercijalan“, pa do ucene, poput aktuelnog „hrvatskog metoda“, ali i nekih mnogo interesantnijih. Nekadašnji KGB je imao čuvene „lastavice“. To su bile izuzetno zgodne devojke, posebno obučene da „osvajaju“ strane diplomate, koje bi onda sovjetska služba ucenjivala pretnjom da će njihova, tajnim video-snimcima brižljivo dokumentovana, „vanbračna rekreacija“ biti obelodanjena suprugama. Mnogi od njih su, čuvajući brak, izdavali svoju državu. Ko radi taj i greši, pa je grešio i čuveni KGB, kada nekada nije uzimao u obzir mentalitet i navike svojih „meta“. Kada su, tako, sovjetski obaveštajci jednom afričkom diplomati zapretili da će ga raskrinkati snimcima sa zanosnom „lastavicom“, ovaj je opušteno odbio saradnju i pri tome, još zamolio službenike KGB-a da mu snimak što pre dostave, kako bi ga on sam umnožio i pohvalio se prijateljima. Čuveni su bili i „špijuni zavodnici“ istočnonemačke službe „Štazi“, specijalizovani da osvajaju usedelice iz zapadnonemačkih ministarstava, od kojih bi mnoge važne tajne saznavali „na jastuku“.

Danas obaveštajne službe čitav niz podataka saznaju analizom informacija iz masovnih medija, ali i prisluškivanjem, koje je nekada i masovno, pa je od njihovog pribavljanja veći problem obrada i selekcija informacija. Posebno su interesantni tzv. korisni idioti, tj. ljudi koji i ne znajući da odaju važne tajne, to čine iz svoje gluposti ili želje da se samodokazuju. Oni su naravno i „najjevtiniji“.

Dobro je što je hrvatski špijun otkriven. Treba čestitati na kontraobaveštajnom uspehu. Ako je osnovni motiv ove vrste špijunaže ucena i strah od krivičnog gonjenja, onda bi se u Srbiji važni preventivni efekti ostvarili konsekventnim odbijanjem saradnje naših pravosudnih organa sa Hrvatskom ako se bivši oficiri JNA gone po komandnoj odgovornosti (koja je u Srbiji krivično delo tek od 2006) ili kada su optužnice političke prirode, što je jasno, kada se u njima rutinski koriste kvazipravni termini i propagandne formulacije, poput „velikosrpske agresije“, stavljanja JNA „pod navodnike“, pisanja o „četničkim formacijama“ i sl.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu