Шпијуни међу нама

Државе некада настоје да открију тајне других земаља, било да су оне актуелни, било потенцијални супарници, а некада чак и када се ради о државама које се званично сматрају „пријатељима“, јер давно је речено да се политика међународних односа, по правилу, не заснива на пријатељству, већ на интересима. Систематско и планско откривање виталних тајни друге државе своди се на шпијунажу, а заштита од ње се огледа у контраобавештајним активностима.

Шпијунажа је кривично дело које постоји када се тајни војни, економски или службени подаци или документа саопште, предају или учине доступним страној држави, страној организацији или лицу које им служи. За овај основни облик шпијунаже код нас је прописана казна затвора од три до 15 година. Теже казне су прописане за теже облике шпијунаже, попут стварања за страну државу или организацију обавештајне службе (у Србији) или руковођење таквом службом. Најтежи облик овог кривичног дела – (казна од 10 до 20 година затвора) постоји када су наступиле тешке последице за безбедност, економску или војну моћ земље. Тајним се сматрају они војни, економски или службени подаци или документи који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеним на основу закона, проглашени тајним, а чије би одавање проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице за безбедност, одбрану или за политичке, војне или економске интересе земље.

Већ битно поремећене односе између Хрватске и Србије додатно квари најновија шпијунска афера. За шпијунажу је оптужен пензионисани официр Војске Републике Српске Крајине, који је за хрватску обавештајну службу прикупљао тајне податке. Он је, по свему судећи, био уцењен претњом да ће га ако „не сарађује“ у Хрватској кривично гонити за наводне ратне злочине, а изгледа да је био инструисан да Хрватској доставља и податке о другим бившим официрима који би се евентуално могли теретирити за ратне злочине. Тиме би хрватска служба стекла и додатне „уцењивачке капацитете“.

Различити су мотиви за шпијунажу, почев од „најкласичнијег“ који је „комерцијалан“, па до уцене, попут актуелног „хрватског метода“, али и неких много интересантнијих. Некадашњи КГБ је имао чувене „ластавице“. То су биле изузетно згодне девојке, посебно обучене да „освајају“ стране дипломате, које би онда совјетска служба уцењивала претњом да ће њихова, тајним видео-снимцима брижљиво документована, „ванбрачна рекреација“ бити обелодањена супругама. Многи од њих су, чувајући брак, издавали своју државу. Ко ради тај и греши, па је грешио и чувени КГБ, када некада није узимао у обзир менталитет и навике својих „мета“. Када су, тако, совјетски обавештајци једном афричком дипломати запретили да ће га раскринкати снимцима са заносном „ластавицом“, овај је опуштено одбио сарадњу и при томе, још замолио службенике КГБ-а да му снимак што пре доставе, како би га он сам умножио и похвалио се пријатељима. Чувени су били и „шпијуни заводници“ источнонемачке службе „Штази“, специјализовани да освајају уседелице из западнонемачких министарстава, од којих би многе важне тајне сазнавали „на јастуку“.

Данас обавештајне службе читав низ података сазнају анализом информација из масовних медија, али и прислушкивањем, које је некада и масовно, па је од њиховог прибављања већи проблем обрада и селекција информација. Посебно су интересантни тзв. корисни идиоти, тј. људи који и не знајући да одају важне тајне, то чине из своје глупости или жеље да се самодоказују. Они су наравно и „најјевтинији“.

Добро је што је хрватски шпијун откривен. Треба честитати на контраобавештајном успеху. Ако је основни мотив ове врсте шпијунаже уцена и страх од кривичног гоњења, онда би се у Србији важни превентивни ефекти остварили консеквентним одбијањем сарадње наших правосудних органа са Хрватском ако се бивши официри ЈНА гоне по командној одговорности (која је у Србији кривично дело тек од 2006) или када су оптужнице политичке природе, што је јасно, када се у њима рутински користе квазиправни термини и пропагандне формулације, попут „великосрпске агресије“, стављања ЈНА „под наводнике“, писања о „четничким формацијама“ и сл.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду