Moji heroji su Pati Smit i Frida Kalo

Jedna od najboljih kantautorki našeg vremena Ket Pauer održaće u nedeu uveče koncert u beogradskom Domu omladine.

Karijera Čen Maršal, kako joj je pravo ime, traje već dvadesetak godina.

Objavila je devet albuma i mada ih ne izdaje često i retko ide na koncertne turneje, spada u najuticajnije autore i kulturne pojave svoje generacije.

Nekako tiho, postavši svima draga, Ket Pauer je ostavila traga u onima koji su odrasli uz američku alternativnu rok muziku, a danas od mejnstrima očekuju minimum emocija. Pred prvi koncert u Beogradu, u razgovoru za „Politiku”, priznaje da je veoma uzbuđena i prilično nervozna:

– Želim da dam sve od sebe i da publika to oseti. To je moja najveća želja uvek kada nastupam, nešto što se ne menja od početka moje karijere. Ono najvažnije jeste sama pesma i moja je odgovornost da je predstavim publici u najboljem izdanju– ističe kantautorka iz Atlante, koja je skrenula pažnju na sebe u prvoj polovini devedesetih, nastupajući na koncertima pre tadašnje ikone indi-roka Liz Fer. Osvrćući se, pak, na svoje heroje, na prvo mesto stavlja Peti Smit i Fridu Kalo:

 – Njih dve su za mene na pijedestalu, i sijale su sjajnije nego bilo koji drugi bend koji sam volela. Jednako sam obožavala Baskijata. Iskreno sam verovala da je Endi Vorhol naj-kul faca na planeti! Stalno sam čitala i izuzetno volela njegov magazin „Interview”. Moj otac je bio pretplaćen, pa bih otišla u njegov stan i zgrabila ih, onda odjurila dalje u grad, nabila se negde i opsesivno gutala svaku fotografiju, članak. I sad pamtim te utiske, iskreno sam volela sve te kreativne ljude koji su radili ono što su hteli da rade, sami za sebe, negde u gradu Njujorku…

Iz svoje Atlante prvi put je stigla u Veliku jabuku sa 17 godina. I danas se seća prve vožnje motociklom i šetnje sa dečkom po Sohou:

– Sjajno smo se proveli ne radeći ništa: hodali smo okolo prljavim, kaldrmisanim ulicama, pili kafu, smrzavali se... Sledeći put sam stigla u Njujork sa 19 godina. Otišla sam da obiđem mog drugog momka iz Atlante, koji se preselio u Osmu zapadnu ulicu. Sve je bilo puno snega. Dok je on radio u piceriji, obilazila sam klubove, te sam tako upoznala svog sada dobrog prijatelja Harija Druzda, slikara i bubnjara u grupi „Endless Boogie”, koji se pojavljuje u mom spotu za pesmu „Cross Bones Style”. U Njujorku uvek upoznaš nekog ko ti ostane u životu.

Iako deo andergraund umetničke scene, istovremeno je bila povezana sa svetom visoke mode, radeći kao model za „Šanel” nakit. Priznaje da je bilo fascinantno zaviriti u taj svet:

 – „Šanel” je carstvo za sebe, poput Vatikana. Količine kožnih torbi i prelepih haljina, pristup privatnim avionima, helikopterima i luksuznim hotelima… Sve je to bila avantura dok su revije tekle, ali – s druge strane - bila je to duga i paklena vožnja. Ne mogu da zamislim da moj „život” tako izgleda. Imam nekoliko prijatelja u tom miljeu i vidim da žive život koji je normalan i lep. Ali je isto tako i jedna gigantska projekcija životnog stila koji se kotira visoko na društvenoj skali danas, pre svega zahvaljujući socijalnim medijima, recimo porodici Kardašijan. Sve to izbliza deluje kao da je reč o nečemu što se zbiva na drugoj planeti – priča Ket, dodajući da je modni dizajner i kreativni direktor „Šanela” Karl Lagerfeld veliki ekscentrik.

– Ima puno zaista iskrenih, neverovatno talentovanih ljudi koje sam upoznala u njegovom okruženju i počastvovana sam zbog toga - bez obzira na to šta drugi misle o Karlu Lagerfeldu, tek ukoliko ste ga upoznali ili porazgovarali sa njim, onda ga istinski i znate. On je pravi gospodin sa jednim savršenim nestašlukom pride, svestan svega oko sebe, genijalnog smisla za humor… I zbog toga ga jako volim.