Lepota je poklon

Venecija, Lido – Emir Kusturica je kao slikar i sve dolazi iz njegove imaginacije. Uz to, on je veliki perfekcionista. On je toliko toga dao filmskom svetu da sam bila spremna da ga sledim. Ovo je juče posle izvanredno primljene i ovacijama ispraćene svetske premijere filma „Na Mliječnom putu” u palati Grande na Lidu i posle svečane večere u Palati Grasi u Veneciji, kojima je prisustvovao i predsednik RS Milorad Dodik, u razgovoru za „Politiku” izjavila Monika Beluči.

Velika filmska zvezda i prelepa žena glumačka je partnerka Emiru Kusturici u turbulentnom i dirljivom filmu koji publiku na Lidu nije ostavio ravnodušnom. Ali i partnerka Slobodi Mićalović, za koju kaže: „Ono što mi se dopada kod Slobode Mićalović jeste to što je s neverovatnom glumačkom snagom kroz svoj lik pokazala sve ludilo ovog sveta. Slobodina Milena je eksplozivna mladost, energija mladosti, a moja Mlada iskustvo i zrelost, životna mirnoća i divno je videti ta dva lika zajedno.” Prezadovoljna je prvim reakcijama na film, opuštena i mirna tokom jutra tog poslednjeg dana 73. Venecijanskog festivala, kada se saznaje i ko je ovogodišnji dobitnik „Zlatnog lava”.

I u fizičkom smislu u ovom ste filmu uradili sve što niste nikad pre, veoma ste duboko u sve uvučeni i to mora da je bilo teško?

Nije bilo teško jer sam duboko verovala u ovaj projekat koji je od mene zahtevao kreativan rad s Emirom Kusturicom. Da, uradila sam sve što nisam do sada jer je on napisao za mene tako lep filmski lik. Lik veoma jake, ženstvene, moćne i zrele žene u akciji, tako da je to za mene zaista bio poklon. Mi smo snimali balkanski rat u zemlji punoj lepota, ali i punoj patnji. Međutim, nijednog trenutka nismo ovom projektu pristupali s političke tačke gledišta, već isključivo s umetničke.

Kusturica film „Na Mliječnom putu” smatra i nekom vrstom ratne bajke?

Da, ali je rat samo okruženje za ljubavnu priču. Ako u filmu i ima nasilja, ono je predočeno na poetičan i snolik način, u snolikom svetu u kojem se događa ljubavna priča između dvoje ljudi koji više nisu mladi. Iako su oboje prošli kroz velike teškoće u životu i nemaju više šta da izgube, ipak se među njima nešto magično događa. Ljubav i senzualnost su stvar energije, a ne godina starosti. Zato mislim da je ovo veoma lepa poruka koju je Emir Kusturica dao posle osam godina koliko nije snimao dugometražne igrane filmove. Vratio se filmom koji daje nadu životu i životnoj energiji, iako dolazi iz zemlje koja je istovremeno i prelepa i tužna.

Lepota donosi samo probleme jer često u drugima izaziva ono najgore?

To izgovaram u filmu, ali ne kažem to ja, već lik koji je Kusturica napisao.

A šta vi kažete?

Lepota je poklon, kao i sve drugo u životu, ali pod tim ne podrazumevam lepotu tela ili lica, već činjenicu da nam je svima lepota potrebna da bismo preživeli teškoće života. A život često može da bude veoma težak.

Izjavili ste juče na konferenciji da je Kusturičin talenat takođe jedna vrsta poklona za vas?

Da, i ja sam zahvalna na mogućnosti što sam mogla da uživam i divim se njegovom talentu i da učestvujem u složenom i veoma kreativnom procesu. Sve je to bio veliki izazov i tako retka prilika.

Prilika za rad s toliko životinja oko sebe i poludelim satom?

Ceo ovaj film je velika metafora. Životinje su kao ljudi, a poludeli sat je ludo vreme. Sve je u ovom filmu stvarno i sve s Emirom se događa stvarno, te su i sve životinje prave. Ljudi se često ponašaju poput životinja koje nemaju svest i dušu. Za ljude se često kaže da se ponašaju kao životinje. U ovom filmu životinje su u sinergiji s prirodom, a ne ljudska bića.

Da li biste ovakvu vrstu izazova ponovili kada biste znali da bi se film snimao nekoliko godina?

To je izazov kroz koji je teško ponovo proći. Naročito za Kusturicu, jer je on u ovom filmu morao da vodi brigu i o glumi i o režiji i o produkciji i o svima nama. Čak i o vremenu, jer je sve snimano u eksterijerima i toliko puta prekidano zato što nam je bilo neophodno dobro vreme. Snimali smo s prekidima gotovo četiri godine, poslednje scene u martu ove godine, a ja sam u međuvremenu snimala i druge filmove i vraćala se. Sigurna sam da mi se nešto slično nikad više neće ponoviti.

Da li ste sada, posle uloge Mlade, spremni da menjate način na koji ćete birati uloge u budućnosti?

Kao glumici potrebno mi je da imam utisak da sam živa. To mi se i dogodilo s ulogom u filmu „Na Mliječnom putu”. Bila sam stalno živa. Ponekad izgubljena, ponekad pod stresom, ponekad uplašena, nekad i iscrpljena, ali uvek živa i nijednog trenutka mi nije bilo dosadno. Toliko se stvari događalo, a ja sam veoma intuitivna i znala sam da je to nešto što volim. Snimanje s njim je stalna avantura. Tako nešto mi je bilo potrebno.

Važno je da nije dosadno, da li je i to razlog što ste u dosadašnjoj karijeri birali i neke „lude” projekte?

Možda je zaista tako. Kroz svoj rad naučila sam mnogo o ljudskoj prirodi. Možda sam učestvovala u kontroverznim, čudnim projektima zato što su mi potrebni glumački izazovi u kojima mogu da iskažem ono što znam o ljudima.

Za to često nisu potrebne reči?

Tačno. Nekada telo, lice, oči i kretnje govore više o filmskim likovima i situacijama kroz koje prolaze nego milion reči. U tome i jeste čarolija glume.

Tu ćemo čaroliju videti uskoro i u američkoj televizijskoj seriji koju ste nedavno snimili?

I to je za mene bilo interesantno, jer zapravo i nemam velika televizijska iskustva. Drugačije je. Nikada pre nisam radila s tri reditelja istovremeno kao sada u tom serijalu „Mocart u džungli”. Uživala sam i u radu s Gaelom Garsijom Bernalom, koji takođe igra. Ono što za sada mogu da kažem jeste da u seriji igram opersku pevačicu.