On, oni i mi

Stručnjaci za politički marketing na Balkanu kažu da niko nije manje uložio u kampanju i osvojio više glasova od Momčila Krajišnika koji se godinu dana nakon Dejtona kandidovao za Predsedništvo BiH s neponovljivom parolom – On zna s njima.

Dvadeset godina kasnije i nekoliko godina nakon što je Hrvatska postala najmlađa članica EU, lider hrvatskih levičara Zoran Milanović kao da je, pod visokom avgustovskom temperaturom, odlučio da mu glavna izborna, socijaldemokratska platforma bude veoma slična – da jedino on zna s njima. Ili prevedeno na srpski – s nama.

Dan nakon teškog izbornog poraza, bivši hrvatski premijer saopštio je da više neće voditi socijaldemokrate.

Možda nikada nećemo saznati da li je bio neprijatno iznenađen zbog činjenice da njegovi birači nisu pozdravili što je umesto novih radnih funkcija uspeo da, u petoj izbornoj kampanji, konačno pronađe navodnog dedu koji je bio pravi ustaša ili zato što je liberalniji deo Hrvatske više negodovao jer se zdravstvom, prosvetom ili zaštitom ljudskih prava bavio manje od „šake jada“ – kako je opisao Srbiju koju će gnjaviti kosovskim optužnicama ili „big šitom“, kako je opisao Bosnu.

Na tužnu vest da je liberalna Hrvatska bez lidera, jedan od čitalaca „Politike” setio se Lešeka Kolakovskog koji je rekao da je „slepi nacionalizam poslednji stepen u evoluciji komunizma“. 

Budućem hrvatskom premijeru i lideru HDZ-a Andreju Plenkoviću, možda, treba odati priznanje što nije uleteo u tu jadnu trku u kojoj bi, valjda, svaki izliv mržnje prema Srbima ili provale ljubavi prema Paveliću doneo neki procenat glasova. Kao što je i bivši lider HDZ-a Sanader bio prvi hrvatski lider koji se usudio da pravoslavnim Srbima izgovori „Hritos se rodi”, moguće je da će i novi lider pokazati više tolerancije prema Srbima, ali i prema najvažnijoj komšijsko-susedskoj zemlji jer će odnosi s njom praviti novu fizionomiju ovog dela Balkana.

Srpsko društvo bi, međutim, moralo da se oslobodi tih infantilnih, abonentskih projekcija u kojim se stalno očekuje da neko bolji ili dobronamerniji dođe na vlast u nekoj drugoj zemlji ili velikoj svetskoj sili, pa će to okrenuti točak zajedničke istorije ili sopstvenog propadanja.

Zato i kad se završe izbori u Hrvatskoj, gde su umereni sledbenici Tuđmana pobedili levičare koji veteranima iz „Oluje” ili „Bljeska” poručuju da nikako ne smeju da vode razgovore sa Srbijom, zvanični Beograd ima razloga da veruje da se ide u mirnije vreme, u kojem neće biti kampanja na obe strane, ali nema nikakvih većih argumenata da je put ka Evropi prohodniji.

U toj diplomatskoj igri na obodima EU u kojoj će svaka hrvatska vlada osećati neopisivo zadovoljstvo zato što od nje zavise evropske integracije Srbije, ne bi bilo pošteno da se čitava priča svali na nekakve balkanske netrpeljivosti. Jer deluje sasvim jasno da Zagreb samo obavlja ulogu posrednika neke veće sile koja nam poručuje da Srbija treba da sačeka.