Od albanske golgote do gradonačelnika Pančeva

U knjizi „Pančevo u mom srcu”, hroničar južnobanatske prestonice Marko Drakšan zabeležio je lepu i neobičnu priču o Lazaru Šuvakoviću, popularnom čika Lazi, kako su ga zvali njegovi učenici, pančevački gimnazijalci.

Lazar je poživeo samo 45 godina, ali je ostavio neizbrisivo sećanje u varoši, koja ne beše njegovo rodno mesto.

Rođen je u sremskim Čortanovcima 1889. godine, gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima, a fiziku i matematiku studirao na najuglednijim evropskim univerzitetima.

Prvi svetski rat zatekao ga je u 25. godini, kada je i mobilisan u austrougarsku vojsku. Morao je najpre na četvoromesečnu obuku, a onda je decembra iste godine poslat na Ruski front.

Sa najboljim drugom, potpukovnikom, dr Ilijom Markovićem, nije ni sačekao da uđu u borbu, nego rešiše da ruskoj komandi fronta u Galiciji predaju kompletnu pešadijsku četu.

Ovo delo im je, beleži Drakšan, donelo smrtnu kaznu austrijskog vojnog suda, ali su je preduhitrili Rusi. Da li pukim slučajem ili s namerom, tek manevri ruske vojske ih spasoše, jer je cela četa, zajedno sa oficirima Markovićem i Šuvakovićem, otpravljena u Sibir.

No, čim se ukazala prilika, Šuvaković piše pismo Poslanstvu Kraljevine Srbije u Moskvi, stavljajući se, sa još dva druga na raspolaganje Vrhovnoj komandi srpske vojske. Poslanstvo je uputilo molbu ruskom caru i 15. marta 1915. godine, Ukazom ruskog imperatora sva trojica su poslata u Srbiju.

Tako je, prvih dana proleća iste godine, Lazar doputovao u Glavni štab srpske vojske. Kako je opisan taj dan, njegovi drugovi sa obuke, oficiri, dočekaše ga sa oduševljenjem: „Stigla nam je prva lista iz Rusije”.

I sam postaje član Štaba sa određenim zaduženjima, koja je ispunjavao sve do povlačenja preko Albanije. Sa vojskom i narodom prošao je golgotu sve do Krfa, kao i dalje naredbe naše vlade da otputuje na Korziku.

Naime, tamo ga je već čakao posao vaspitača i profesora srpskih đaka i studenata, sakupljenih duž puteva stradanja srpske vojske i na katolički Božić, francuskom lađom, stigao je sa svojim štićenicima u Ajači.

Novoosnovanu srpsku školu, pored Francuza, pomagali su i Englezi preko potpornog fonda, čiji je predsednik bio ser Edvard Bojl, veliki prijatelj Srba.

Najbolja preporuka Šuvakoviću za mesto profesora bile su briljantno okončane studije na univerzitetima u Zagrebu i Beogradu, stipendija čuvenog univerziteta u Jeni i slušanje predavanja najvećeg fizičara tog vremena Vilhelma Konrada Rendgena, pronalazača iks-zraka i dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, u Berlinu i Minhenu.

„Uskoro se”, piše Drakšan, „na Korzici, na svakom koraku mogla čuti srpska reč i pesma”.

Juna 1916. godine Šuvaković je sa grupom đaka premešten u Englesku – najpre u Kembridž, a potom u London i Lids. Svojim pitomcima je predavao fiziku, matematiku i fiskulturu.

Ovo poslednje ne treba nikoga da čudi, dodaje Drakšan, jer je u mladosti mnogo voleo sport, naročito gimnastiku i atletiku i bio pionir srpskog „Sokola” u Austrougarskoj. Odatle, 1917. godine, napisao je pismo svom stricu u Sjedinjene Američke Države:

„U početku je pet studenata i 15 gimnazijalaca činilo moju školu, moju sredinu, moj narod i domovinu u pustom okeanu moćne britanske Imperije. Ovo je naša država i mi smo srećni, sada škola već broji 160 slušalaca...

Svrha mog pisma je da Vi zainteresujete Srbe u Americi za nas, da nas finansijski pomognu u našem radu i omoguće nam da proslavimo Đurđevdanski uranak, onako kako to dolikuje potomcima predaka”. Pismo je zaslugom Lazarevog strica objavljeno u listu naših naseljenika „Srpski dnevnik”, koji je izlazio u Njujorku i pomoć je brzo stigla.

Novembra 1918. rat je završen, a Lazar se već narednog proleća vratio u domovinu i postaje profesor pančevačke Gimnazije. Učenici su ga brzo zavoleli, a pored zauzeća na poslu nalazio je vremena i za sport, te je 1923. godine postao predsednik Pančevačkog sportskog kluba.

Dve godine kasnije, predsednik vlade Jugoslavije, Nikola Pašić ga postavlja za državnog podsekretara u Ministarstvu poljoprivrede, a 1926. izabran je za gradonačelnika Pančeva. Tada je imao samo 37 godina.