Od Mićunovića do Šutanovca

Posle subotnjih unutarstranačkih izbora demokrate i njihovi simpatizeri mogu da budu sigurni makar u jedno – novi lider Demokratske stranke Dragan Šutanovac zna da vodi kampanju. Prethodno veliko Šutanovčevo iskustvo u stranačkom radu, koje je možda nedostajalo Lutovcu i Antiću, imao je i bivši lider Bojan Pajtić, ali očigledno nije umeo da ga kapitalizuje na prvim neposrednim izborima u DS-u.

Koliko je Šutanovac i ostalim kvalitetima sazreo da bude lider DS-a moći će (i moraće) da pokaže veoma brzo, već na predsedničkim izborima koji će značiti početak kraja ili, pak, nastavak dominacije Vučićeve vlasti.

Ti izbori bi lako mogli da budu i labudova pesma demokrata ako novo rukovodstvo ne bude pokazalo da oporavlja i ponovo uzdiže stranku koja je učestvovala u svim najznačajnijim trenucima političkog života Srbije od 1990. godine. I koja, u trenucima kada deluje kao da joj je rok trajanja na isteku i uprkos svim posrtanjima, još simbolizuje građansko i demokratsko na srpskoj političkoj sceni.

Novu stranicu političke istorije DS ispisuje i organizovanjem direktnog glasanja za predsednika i potpredsednike stranke, sa više kandidata koji su se ozbiljno borili u izbornoj utakmici.

Demokrate su i time nametnule novi standard u političkom životu Srbije, kao što su i prva stranka koja je pokazala da može da preživi smenu lidera. Još od vremena kada je Đinđić, devedesetih, skinuo s partijskog trona prvog lidera Dragoljuba Mićunovića. Iako su poraženi, po pravilu, odlazili, povlačeći za sobom i delove stranke, nisu uspevali da naprave novi DS i da sahrane stari. Bar do sada.

Ta „izvorna“ Demokratska stranka, jedina za koju se (iako kadrovski danas veoma daleko od takvih veličina) vezuju imena osnivača kao što su Borislav Pekić i Desimir Tošić i njihove preteče Davidović i Grol, žilavo opstaje, mada sa svakim izbornim ciklusom sve više u strahu od pada ispod cenzusa.

Od organizacije koja je bila nosilac demokratskih promena 2000. godine, svedena je, najviše sopstvenim lošim radom na vlasti od 2008. do 2012, na partiju sa oko 12.000 agilnih članova.

To su oni koji su glasanjem u subotu pokazali da još veruju u budućnost stranke, za razliku od nekih bivših funkcionera koji su se bez velike sete opraštali od DS-a posle pada Borisa Tadića, tvrdeći da je ispunio svoju istorijsku ulogu, iživela smisao svog postojanja. A zapravo su govorili da je Srpska napredna stranka preuzela njenu ulogu.

Na Šutanovcu je, kao bivšem ministru vojnom, da konsoliduje svoju partijsku vojsku i iz četvorogodišnje političke defanzive krene u protivnapad. Samo, ionako slabe šanse biće mu još lošije ako ne zadrži predsedničke protivkandidate i viđenije članove u partiji.

Jeste da se za svaki dosadašnji talas osipanja tvrdilo da će biti poslednji za DS – pa nije, ali jednom će to svakako biti, ako demokrate nastave da se dele dosadašnjim tempom, sa sve kraćim „periodom poluraspada“, to jest sa sve učestalijom promenom lidera.