Belo mučenje

Čovek je stvaralačko biće. Sposobnost razmišljanja, mašta i moć kreacije su osnovni činioci razvoja čovečanstva. Točak, poluga, barut, dinamit, električna i atomska energija, raznovrsna sredstva prevoza, antibiotici i vakcine, kao i mnogi drugi pronalasci, proizvodi su ljudskog intelekta i rada. Biće koje razmišlja i koje stvara je, nažalost, često i veoma destruktivno, pa i sadističko.

Ljudi su kroz istoriju stvarali i raznovrsne načine sistematskog nanošenja bola i patnje drugim ljudskim bićima. Nekada su za to imali i zakonsko pokriće, kao u vreme kada je u mnogim krivičnim postupcima tortura bila legalno i legitimno dokazno sredstvo i kada su sami zakonodavci propisivali kako treba mučiti okrivljenog da bi se od njega iznudilo priznanje. To je bilo vreme kada su istina u krivičnom postupku i ishod suđenja više zavisili od snage duha i tela onoga koji je stavljan na muke, nego od realnih dokaza kojima je optužba raspolagala. U Amsterdamu postoji čak i muzej torture.

Danas je mučenje zabranjeno što, naravno, ne znači da ga zaista nema. U demokratskom svetu se poslednjih godina puno piše o tzv. belom mučenju. Za razliku od klasičnog mučenja, koje se svodi na raznovrsne oblike neposrednog fizičkog zlostavljanja, za „belo“ mučenje je karakteristično da, po pravilu, nije telesnog karaktera. Ono ne ostavlja vidljive fizičke tragove, ali oni koji bivaju podvrnuti takvoj torturi zauvek nose „ožiljke na duši“. Neke vrste „belog mučenja“ deluju tako da se takvom torturom, a posebno usled izolacije, sistematskog delovanja na čula i prouzrokovanja samrtnog straha, kod žrtava stvaraju uočljive promene u hipotalamusu i delu mozga „zaduženom“ za personalitet. Žrtve „belog“ mučenja su do kraja života izložene konstantnim traumama, što se često okončava i samoubistvima.

Raznovrsni su oblici „belog mučenja“, poput „davljenja“, kada se žrtvi prebaci platneni džak preko glave, a zatim se on naliva vodom, što prouzrokuje osećaj davljenja i samrtnog straha. Čovekova čula su navikla da su stalno u pogonu, pa je zato jedan od „najefikasnijih“ i najstrašnijih načina mučenja potpuna čulna izolacija. Žrtva se zatvara u veoma malu ćeliju, bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom, bez zvukova i bez svetla. Ubrzo dolazi do halucinacija i paranoje, jer su čovekova čula navikla da primaju impulse, tako da ako im se oni uskrate, mozak spontano počinje da ih veštački stvara.

Užasan način mučenja je i izlaganje nepodnošljivoj i konstantnoj buci, što ubrzo dovodi do gubitka sna, ekstremno jakih glavobolja, napada panike i snažne vrtoglavice. Takođe, kada se čoveku danima uskraćuje san, uz držanje u veoma maloj prostoriji, stalno osvetljenoj bledim veštačkim svetlom, pa i uz specifičnu „gimnastiku“, poput primoravanja da svakih tridesetak minuta podiže ruke i drži ih uspravno do iznemoglosti, nastupaju napadi paranoje i teške halucinacije. Veoma perfidan način mučenja je i držanje čoveka po nekoliko dana u veoma malom kavezu, tako da žrtva sve vreme provodi u neprirodnom položaju, bez mogućnosti i za minimalne pokrete, što prouzrokuje „naučenu bespomoćnost“ i doživotne napade panike.

Ponekad se „belo“ mučenje kombinuje sa onim klasičnim. Jedan od najpodmuklijih načina mučenja je primoravanje ljudi da naizmenično budu u ulozi žrtve i mučitelja. To se radilo u nacističkim koncentracionim logorima, staljinističkim gulazima, ali i kod nas na Golom otoku.

Šta je to što čoveku omogućava da bez griže savesti rutinski muči drugo ljudsko biće. Odgovor je lak, ako je mučitelj duševno bolestan čovek ili rođeni sadista, ali šta ako se, a često je tako, radi o mirnom porodičnom čoveku, koji samo „radi svoj posao“? Odgovor se krije u jednom psihološkom mehanizmu. Mučitelj se ili ubedi da je tortura sredstvo koje je opravdano nekim uzvišenim ciljem, poput odbrane zemlje, uništenja terorista, razjašnjenja zločina itd, ili se žrtva mučitelju predstavi kao osoba koja ne zaslužuje ni minimum poštovanja; ona se potpuno dehumanizuje, prikaže kao „spodoba“, koja i nije ljudsko biće. Zato je i ekstremno opasno kada se politički protivnik tretira kao neprijatelj.

Loše je i kada se manihejski i ostrašćeno govori o nekakve dve Srbije, jednoj patriotskoj, a drugoj izdajničkoj, ili jednoj evropsko-demokratskoj, a drugoj rusofilsko-autokratskoj. Tada je put od političke različitosti do političkog neprijateljstva i mržnje, veoma kratak, a u nekim okolnostima ne mora biti dug ni put od mržnje do uništenja ili mučenja „neprijatelja“.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu