Бело мучење

Човек је стваралачко биће. Способност размишљања, машта и моћ креације су основни чиниоци развоја човечанства. Точак, полуга, барут, динамит, електрична и атомска енергија, разноврсна средства превоза, антибиотици и вакцине, као и многи други проналасци, производи су људског интелекта и рада. Биће које размишља и које ствара је, нажалост, често и веома деструктивно, па и садистичко.

Људи су кроз историју стварали и разноврсне начине систематског наношења бола и патње другим људским бићима. Некада су за то имали и законско покриће, као у време када је у многим кривичним поступцима тортура била легално и легитимно доказно средство и када су сами законодавци прописивали како треба мучити окривљеног да би се од њега изнудило признање. То је било време када су истина у кривичном поступку и исход суђења више зависили од снаге духа и тела онога који је стављан на муке, него од реалних доказа којима је оптужба располагала. У Амстердаму постоји чак и музеј тортуре.

Данас је мучење забрањено што, наравно, не значи да га заиста нема. У демократском свету се последњих година пуно пише о тзв. белом мучењу. За разлику од класичног мучења, које се своди на разноврсне облике непосредног физичког злостављања, за „бело“ мучење је карактеристично да, по правилу, није телесног карактера. Оно не оставља видљиве физичке трагове, али они који бивају подврнути таквој тортури заувек носе „ожиљке на души“. Неке врсте „белог мучења“ делују тако да се таквом тортуром, а посебно услед изолације, систематског деловања на чула и проузроковања самртног страха, код жртава стварају уочљиве промене у хипоталамусу и делу мозга „задуженом“ за персоналитет. Жртве „белог“ мучења су до краја живота изложене константним траумама, што се често окончава и самоубиствима.

Разноврсни су облици „белог мучења“, попут „дављења“, када се жртви пребаци платнени џак преко главе, а затим се он налива водом, што проузрокује осећај дављења и самртног страха. Човекова чула су навикла да су стално у погону, па је зато један од „најефикаснијих“ и најстрашнијих начина мучења потпуна чулна изолација. Жртва се затвара у веома малу ћелију, без икаквог контакта са спољним светом, без звукова и без светла. Убрзо долази до халуцинација и параноје, јер су човекова чула навикла да примају импулсе, тако да ако им се они ускрате, мозак спонтано почиње да их вештачки ствара.

Ужасан начин мучења је и излагање неподношљивој и константној буци, што убрзо доводи до губитка сна, екстремно јаких главобоља, напада панике и снажне вртоглавице. Такође, када се човеку данима ускраћује сан, уз држање у веома малој просторији, стално осветљеној бледим вештачким светлом, па и уз специфичну „гимнастику“, попут приморавања да сваких тридесетак минута подиже руке и држи их усправно до изнемоглости, наступају напади параноје и тешке халуцинације. Веома перфидан начин мучења је и држање човека по неколико дана у веома малом кавезу, тако да жртва све време проводи у неприродном положају, без могућности и за минималне покрете, што проузрокује „научену беспомоћност“ и доживотне нападе панике.

Понекад се „бело“ мучење комбинује са оним класичним. Један од најподмуклијих начина мучења је приморавање људи да наизменично буду у улози жртве и мучитеља. То се радило у нацистичким концентрационим логорима, стаљинистичким гулазима, али и код нас на Голом отоку.

Шта је то што човеку омогућава да без гриже савести рутински мучи друго људско биће. Одговор је лак, ако је мучитељ душевно болестан човек или рођени садиста, али шта ако се, а често је тако, ради о мирном породичном човеку, који само „ради свој посао“? Одговор се крије у једном психолошком механизму. Мучитељ се или убеди да је тортура средство које је оправдано неким узвишеним циљем, попут одбране земље, уништења терориста, разјашњења злочина итд, или се жртва мучитељу представи као особа која не заслужује ни минимум поштовања; она се потпуно дехуманизује, прикаже као „сподоба“, која и није људско биће. Зато је и екстремно опасно када се политички противник третира као непријатељ.

Лоше је и када се манихејски и острашћено говори о некакве две Србије, једној патриотској, а другој издајничкој, или једној европско-демократској, а другој русофилско-аутократској. Тада је пут од политичке различитости до политичког непријатељства и мржње, веома кратак, а у неким околностима не мора бити дуг ни пут од мржње до уништења или мучења „непријатеља“.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду