Vreba li pauk bubu na zebri?

Ljud­ski i ži­vo­tinj­ski svet me­đu­sob­no su is­pre­ple­ta­ni na raz­li­či­te na­či­ne. S jed­ne stra­ne, čo­vek od­vaj­ka­da uz­ga­ja i ču­va ži­vo­ti­nje kao iz­vor hra­ne i ode­će, za­šti­te, po­mo­ći u po­slu, dru­štva za ra­zo­no­du, a s dru­ge pro­na­la­zi na­či­ne da ih in­te­gri­še u svo­ju kul­tu­ru, re­li­gi­ju, fol­klor, pri­da­ju­ći ži­vo­ti­nja­ma raz­li­či­te sim­bo­lič­ke i mi­to­lo­ške vred­no­sti. Je­dan od na­či­na na ko­ji je čo­vek uklju­čio ži­vo­ti­nje u svo­ju ne­po­sred­nu stvar­nost je­su i na­zi­vi za raz­li­či­te pred­me­te ili kre­a­ci­je iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta ko­ji no­se na­zi­ve po ži­vo­ti­nja­ma. Mo­žda na to i ne obra­ća­mo pa­žnju, ali mi sva­ko­ga da­na pre­la­zi­mo pre­ko ze­bri, ko­ri­sti­mo miš ili pa­pa­gaj­ke, uli­ca­ma nam pro­la­ze bu­be i meč­ke, po­li­caj­ci­ma oko stru­ka zvec­ka­ju li­si­ce, de­ca pu­šta­ju zma­je­ve, stu­den­ti ko­ri­ste bu­bi­ce, pra­vi­mo jež ili puž fri­zu­re, oko vra­ta sta­vlja­mo lep­tir-ma­šne, ba­ca­mo ža­bi­ce na re­ci, na kro­vo­vi­ma se vr­te pe­tlo­vi. Ne­ka od ovih zna­če­nja, na pri­mer miš, kao na­ziv za spra­vi­cu ko­jom kon­tro­li­še­mo rad­nje ra­ču­na­ra, po­zaj­mi­li smo, ili „uve­zli”, iz dru­gih je­zi­ka, kon­kret­no en­gle­skog, iako smo reč pro­na­šli u svom. Me­đu­tim, za ve­ći­nu dru­gih pred­me­ta ko­je ime­nu­je­mo ži­vo­tinj­skim na­zi­vi­ma in­spi­ra­ci­ju smo na­šli u svo­joj oko­li­ni, kul­tu­ri i svo­joj je­zič­koj in­ven­tiv­no­sti. Ve­ći­na ži­vo­tinj­skih na­zi­va za raz­li­či­te seg­men­te ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re ka­rak­te­ri­stič­na je za se­o­sku sre­di­nu, ali ni­je neo­bič­no na­ći ta­kve na­zi­ve i za mo­der­ne, sa­vre­me­ne pred­me­te ili pred­me­te ko­ji se ko­ri­ste u ne­koj pro­fe­si­o­nal­noj stru­ci. 

Ta­ko na­zi­vi­ma ži­vo­ti­nja ime­nu­je­mo raz­li­či­ta oru­đa ili ala­te – npr. jar­cem se na­zi­va­ju no­ga­ri za te­ste­ri­sa­nje dr­va, a ko­njem mo­že da se na­zi­va štap za po­šta­pa­nje. Na­zi­ve ži­vo­ti­nja no­se i raz­li­či­ta hlad­na oruž­ja, npr. gu­ja mo­že bi­ti na­ziv za sa­blju, ja­ta­gan, a po­zna­va­o­ci va­tre­nog oruž­ja se­ti­će se da pu­ške i pi­što­lji sa­dr­že de­lo­ve kao što su oroz, lep­tir, mu­ši­ca, a da se osom ili zo­ljom na­zi­va­ju mi­no­ba­ca­či. Raz­li­či­te pred­me­te ko­ji se zo­vu po ži­vo­ti­nja­ma mo­že­mo no­si­ti na se­bi u vi­du na­ki­ta ili ode­će, ta­ko je gu­gut­ka vr­sta žen­skog na­ki­ta od per­li, dok se, re­ci­mo, pat­kom na­zi­va vr­sta ka­pe ko­ju su no­si­le sta­ri­je že­ne kao znak ža­lo­sti. Ži­vo­ti­nje ni­su stra­ne ni u spor­tu, pa ta­ko mo­že­mo da ču­je­mo da se fud­bal­ska lop­ta na­zi­va bu­ba­ma­rom, a gim­na­sti­čar­ska spra­va na­zi­va se ko­zli­ćem ili jar­cem. Po­red na­zi­va za auto­mo­bi­le, ko­ji pod­ra­zu­me­va­ju još i ži­vo­ti­nje kao što su slon (mer­ce­des), aj­ku­la (si­tro­en) ili kor­nja­ča (fol­ksva­gen), udeo ži­vo­ti­nja u sa­o­bra­ća­ju ogle­da se i kroz na­zi­ve za vo­zi­lo sa gu­se­ni­ca­ma – tzv. gu­se­ni­čar, dok se ne­po­pu­lar­no vo­zi­lo za od­no­še­nje auto­mo­bi­la na­zi­va pa­uk. U gra­đe­vi­ni su ži­vo­ti­nje da­le svoj do­pri­nos kroz na­ziv za ske­le (ko­za) ili ko­su gre­du u krov­noj kon­struk­ci­ji (konj).
Ve­ći­na ova­kvih na­zi­va za pred­me­te us­po­sta­vlja se pre­ma ne­kim fi­zič­kim slič­no­sti­ma sa ži­vo­ti­nja­ma, pa se ta­ko pred­me­ti sa no­ga­ri­ma zo­vu pre­ma ko­nju, jar­cu ili ko­zi, pred­me­ti ko­ji ima­ju šilj­ke ili zup­ce po je­žu, a lep­tir-ma­šna do­bi­la je ime pre­ma ob­li­ku lep­ti­ra i nje­go­vih kri­la. Ni­su sa­mo iz­gled i ob­lik te­la va­žni pri ova­kvim ime­no­va­nji­ma, a to nam po­ka­zu­ju i na­zi­vi kao što su ma­ga­rac, konj ili ko­bi­li­ca za raz­ne no­se­će gre­de, oslon­ce i po­lu­ge, do­bi­je­ni pre­ma to­var­noj funk­ci­ji ovih ži­vo­ti­nja. Da srp­ski je­zik ni­je usa­mljen u ova­kvim je­zič­kim pro­ce­si­ma, po­tvr­đu­ju nam i dru­gi bli­ski je­zi­ci kao što su ru­ski i bu­gar­ski. Po­red slič­nih na­zi­va, kao što su ze­bra, gu­se­ni­ca i lep­tir, u ru­skom je npr. me­di­cin­ska po­su­da – pat­ka, ve­li­ki šraf se na­zi­va te­treb, a u bu­gar­skom se npr. maj­mu­nom na­zi­va ure­đaj u tak­si­me­tru ko­ji ubr­za­va rad da se do­bi­je ve­ća su­ma.
Ra­zno­vr­snost ovih pri­me­ra go­vo­ri nam o na­či­nu na ko­ji čo­vek per­ci­pi­ra ži­vo­ti­nje i raz­li­či­tim ve­za­ma ko­je uoča­va iz­me­đu ži­vo­tinj­skog i sve­ta ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re. Oči­gled­no, čo­ve­ku su ži­vo­ti­nje neo­p­hod­ne ne bi li bo­lje i pot­pu­ni­je raz­u­meo i opi­sao svoj ži­vot i kul­tu­ru. 
In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU