Вреба ли паук бубу на зебри?

Људ­ски и жи­во­тињ­ски свет ме­ђу­соб­но су ис­пре­пле­та­ни на раз­ли­чи­те на­чи­не. С јед­не стра­не, чо­век од­вај­ка­да уз­га­ја и чу­ва жи­во­ти­ње као из­вор хра­не и оде­ће, за­шти­те, по­мо­ћи у по­слу, дру­штва за ра­зо­но­ду, а с дру­ге про­на­ла­зи на­чи­не да их ин­те­гри­ше у сво­ју кул­ту­ру, ре­ли­ги­ју, фол­клор, при­да­ју­ћи жи­во­ти­ња­ма раз­ли­чи­те сим­бо­лич­ке и ми­то­ло­шке вред­но­сти. Је­дан од на­чи­на на ко­ји је чо­век укљу­чио жи­во­ти­ње у сво­ју не­по­сред­ну ствар­ност је­су и на­зи­ви за раз­ли­чи­те пред­ме­те или кре­а­ци­је из сва­ко­днев­ног жи­во­та ко­ји но­се на­зи­ве по жи­во­ти­ња­ма. Мо­жда на то и не обра­ћа­мо па­жњу, али ми сва­ко­га да­на пре­ла­зи­мо пре­ко зе­бри, ко­ри­сти­мо миш или па­па­гај­ке, ули­ца­ма нам про­ла­зе бу­бе и меч­ке, по­ли­цај­ци­ма око стру­ка звец­ка­ју ли­си­це, де­ца пу­шта­ју зма­је­ве, сту­ден­ти ко­ри­сте бу­би­це, пра­ви­мо јеж или пуж фри­зу­ре, око вра­та ста­вља­мо леп­тир-ма­шне, ба­ца­мо жа­би­це на ре­ци, на кро­во­ви­ма се вр­те пе­тло­ви. Не­ка од ових зна­че­ња, на при­мер миш, као на­зив за спра­ви­цу ко­јом кон­тро­ли­ше­мо рад­ње ра­чу­на­ра, по­зај­ми­ли смо, или „уве­зли”, из дру­гих је­зи­ка, кон­крет­но ен­гле­ског, иако смо реч про­на­шли у свом. Ме­ђу­тим, за ве­ћи­ну дру­гих пред­ме­та ко­је име­ну­је­мо жи­во­тињ­ским на­зи­ви­ма ин­спи­ра­ци­ју смо на­шли у сво­јој око­ли­ни, кул­ту­ри и сво­јој је­зич­кој ин­вен­тив­но­сти. Ве­ћи­на жи­во­тињ­ских на­зи­ва за раз­ли­чи­те сег­мен­те ма­те­ри­јал­не кул­ту­ре ка­рак­те­ри­стич­на је за се­о­ску сре­ди­ну, али ни­је нео­бич­но на­ћи та­кве на­зи­ве и за мо­дер­не, са­вре­ме­не пред­ме­те или пред­ме­те ко­ји се ко­ри­сте у не­кој про­фе­си­о­нал­ној стру­ци. 

Та­ко на­зи­ви­ма жи­во­ти­ња име­ну­је­мо раз­ли­чи­та ору­ђа или ала­те – нпр. јар­цем се на­зи­ва­ју но­га­ри за те­сте­ри­са­ње др­ва, а ко­њем мо­же да се на­зи­ва штап за по­шта­па­ње. На­зи­ве жи­во­ти­ња но­се и раз­ли­чи­та хлад­на оруж­ја, нпр. гу­ја мо­же би­ти на­зив за са­бљу, ја­та­ган, а по­зна­ва­о­ци ва­тре­ног оруж­ја се­ти­ће се да пу­шке и пи­што­љи са­др­же де­ло­ве као што су ороз, леп­тир, му­ши­ца, а да се осом или зо­љом на­зи­ва­ју ми­но­ба­ца­чи. Раз­ли­чи­те пред­ме­те ко­ји се зо­ву по жи­во­ти­ња­ма мо­же­мо но­си­ти на се­би у ви­ду на­ки­та или оде­ће, та­ко је гу­гут­ка вр­ста жен­ског на­ки­та од пер­ли, док се, ре­ци­мо, пат­ком на­зи­ва вр­ста ка­пе ко­ју су но­си­ле ста­ри­је же­не као знак жа­ло­сти. Жи­во­ти­ње ни­су стра­не ни у спор­ту, па та­ко мо­же­мо да чу­је­мо да се фуд­бал­ска лоп­та на­зи­ва бу­ба­ма­ром, а гим­на­сти­чар­ска спра­ва на­зи­ва се ко­зли­ћем или јар­цем. По­ред на­зи­ва за ауто­мо­би­ле, ко­ји под­ра­зу­ме­ва­ју још и жи­во­ти­ње као што су слон (мер­це­дес), ај­ку­ла (си­тро­ен) или кор­ња­ча (фол­ксва­ген), удео жи­во­ти­ња у са­о­бра­ћа­ју огле­да се и кроз на­зи­ве за во­зи­ло са гу­се­ни­ца­ма – тзв. гу­се­ни­чар, док се не­по­пу­лар­но во­зи­ло за од­но­ше­ње ауто­мо­би­ла на­зи­ва па­ук. У гра­ђе­ви­ни су жи­во­ти­ње да­ле свој до­при­нос кроз на­зив за ске­ле (ко­за) или ко­су гре­ду у кров­ној кон­струк­ци­ји (коњ).
Ве­ћи­на ова­квих на­зи­ва за пред­ме­те ус­по­ста­вља се пре­ма не­ким фи­зич­ким слич­но­сти­ма са жи­во­ти­ња­ма, па се та­ко пред­ме­ти са но­га­ри­ма зо­ву пре­ма ко­њу, јар­цу или ко­зи, пред­ме­ти ко­ји има­ју шиљ­ке или зуп­це по је­жу, а леп­тир-ма­шна до­би­ла је име пре­ма об­ли­ку леп­ти­ра и ње­го­вих кри­ла. Ни­су са­мо из­глед и об­лик те­ла ва­жни при ова­квим име­но­ва­њи­ма, а то нам по­ка­зу­ју и на­зи­ви као што су ма­га­рац, коњ или ко­би­ли­ца за раз­не но­се­ће гре­де, ослон­це и по­лу­ге, до­би­је­ни пре­ма то­вар­ној функ­ци­ји ових жи­во­ти­ња. Да срп­ски је­зик ни­је уса­мљен у ова­квим је­зич­ким про­це­си­ма, по­твр­ђу­ју нам и дру­ги бли­ски је­зи­ци као што су ру­ски и бу­гар­ски. По­ред слич­них на­зи­ва, као што су зе­бра, гу­се­ни­ца и леп­тир, у ру­ском је нпр. ме­ди­цин­ска по­су­да – пат­ка, ве­ли­ки шраф се на­зи­ва те­треб, а у бу­гар­ском се нпр. мај­му­ном на­зи­ва уре­ђај у так­си­ме­тру ко­ји убр­за­ва рад да се до­би­је ве­ћа су­ма.
Ра­зно­вр­сност ових при­ме­ра го­во­ри нам о на­чи­ну на ко­ји чо­век пер­ци­пи­ра жи­во­ти­ње и раз­ли­чи­тим ве­за­ма ко­је уоча­ва из­ме­ђу жи­во­тињ­ског и све­та ма­те­ри­јал­не кул­ту­ре. Очи­глед­но, чо­ве­ку су жи­во­ти­ње нео­п­ход­не не би ли бо­ље и пот­пу­ни­је раз­у­мео и опи­сао свој жи­вот и кул­ту­ру. 
Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ