Milova treća abdikacija

Vladajući još od vremena kada Deju Savićevića nije mučio primicač, Milo Đukanović je na izbore izašao kao poslednji evropski gospodar iz doba komunizma.

Četvrt veka je upravljao plemenima, ljudima i sudbinama kroz četiri države i dve ideologije, nastavivši da sledi balkanski usud kao slobista i anislobista, kao rusofil pa natofil, pobegavši iz Amfilohijevog carstva nebeskog u novostvorenu duhovnu frakciju Miraša Dedeića.

Na veliku scenu ga je izveo Sloba, kao uvoznika antibirokratske revolucije na Žutoj gredi, ali je skoro dvometraš od velikog Srbina dvokorakom stekao status velikog Crnogorca, obogaćenog ruskim kapitalom, a potom snažnom NATO podrškom.

Da li su, posle njegove abdikacije, milovci zaista ostali bez Mila, ili je njegov treći odlazak sa trona još jedan pragmatični manevar doskorašnjeg premijera Crne Gore, sa idejom da jedno vreme provede u senci, iz koje će upravljati mandatarom Duškom Markovićem, zemljom i poslovima?

Ulaskom u igru bivšeg šefa crnogorske tajne službe i svog najbližeg saradnika Markovića, Milo u vladi ostavlja svoj mozak i uticaj, shvatajući da je postao preveliki balast za hladnoratovsku atmosferu koja je obeležila crnogorske izbore i kao plima se izliva u Srbiju.

Hapšenje bivšeg komandanta srpske žandarmerije Bratislava Dikića i još dvadesetak ljudi iz Srbije na dan glasanja, uzburkalo je odnose dva nekadašnja oka u glavi koji su građeni na ličnom prijateljstvu Aleksandar Vučića i Mila Đukanovića.

Dodatna istraga u Beogradu tek treba da pokaže ko je u Srbiji zaista pokušao da destabilizuje Podgoricu, a pominjanje ruskog faktora koji pokušava da odveže Mila od Šeste flote, pretvorilo je čitav region u novi poligon odmeravanja snaga Amerikanaca i Rusa.  

Zato se scenario vlade milovaca bez Mila mogao naslutiti, jer su ovi izbori, kao nikada ranije, bili glasanje „za” i „protiv” jednog čoveka. Četvrt veka na vlasti je za balkansko merenje vremena čitava večnost i toliki boravak na prestolu je istovremeno postala njegova najjača, ali i najslabija tačka.

Tako je mladić koji je isplivao iz prvog hladnog rata kao najmlađi evropski premijer – imao je 29 godina – zaronio u drugi hladni rat gde će ispod površine čekati na novo izranjanje.

To je prvi put učinio oktobra 2006. godine, predajući premijersku štafetu Željku Šturanoviću, upravo nekoliko meseci posle referenduma o nezavisnosti Crne Gore. Drugi put štafetu nikšićkog maršala je prihvatio mladi Igor Lukšić 2010. godine i oba puta Milo je stvarao utisak iluzije duha koji lebdi nad pjenu od mora. Ne vidi se, ali je se njegovo prisustvo i te kako oseća.

Mnogi se klade da nekadašnji verni Titov omladinac čeka da zauzme mesto predsednika Crne Gore, jer, kako bi rekao onaj maršal – narod koji ima ovakvu omladinu, ne treba da brine za svoju budućnost.