Špijuni, balkanski deo sukoba

Ono o čemu neki naučnici pišu već više od dvadeset godina, sada postaje očigledno i običnim ljudima. Svet se mrvi pred našim očima, budućnost je sve neprozirnija, rizici su sve veći, ali, paradoksalno, mogućnost a samim tim i odgovornost ljudi da delaju i utiču na svoju sudbinu u takvoj situaciji mnogo je veća nego u stabilnim vremenima. Problem je što pravi izbor zavisi od dobre procene, a upravo neprozirnost tokova takvu procenu čini veoma teškom. Nema jasnih pravila za donošenje odluka. Nije nužno da će nezadovoljnicima u jednom poretku nužno biti bolje u nekom drugom koji će ga naslediti. Otpor postojećem olakšava dolazak drugačijeg, ali nema garancije da će promena za većinu biti nabolje. Uostalom, kao što uči Volerstin, stvari se nekada i naizgled potpuno promene samo zato da bi sve ostalo isto.

Poraz Bernarda Sandersa u trci za nominaciju na predsedničkim izborima u SAD bio je jasan signal da odgovor na krizu svetskog sistema neće biti njegova unutrašnja reforma. Bilo bi svakako interesantno videti da li je takva reforma uopšte moguća i koliko bi bila uspešna, ali sada to više nisu relevantna pitanja. Umesto toga, ključno pitanje postaje ko će, odnosno na koji način će SAD odgovoriti na izazov premeštanja centra svetskog sistema na Daleki istok.

Već sam ovaj izazov svedoči da SAD dugoročno gube globalnu ekonomsku dominaciju. Taj trend relativnog opadanja počeo je još početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Globalizacija je u izvesnoj meri doprinela oporavku, ali je kao nenameravanu posledicu imala uspon Kine koja je postala nova ekonomska supersila i pretendent na centralnu poziciju u svetu.

Ogromna prednost koju SAD još uvek imaju u tehnološkom i posebno vojnom smislu, takođe je počela da se topi. Kina je tehnološki, ali i vojno sve jača, a njen i dalje visok ekonomski rast samo će dovesti do još bržeg približavanja SAD i u tim oblastima. Zbog toga se može očekivati da će SAD na taj izazov odgovoriti jačanjem svojih i slabljenjem kineskih pozicija svuda u svetu. U tom svetlu moguće je sagledati i takozvano arapsko proleće, uključujući sukobe u Libiji i Siriji. Upravo bi ti sukobi mogli biti označeni kao prve velike bitke u novom svetskom ratu za globalnu dominaciju, odnosno za centralnu poziciju u svetskom sistemu.

Kad je o otvorenim vojnim sukobima između glavnih rivala reč, istorija je pokazala da se, sve do konačnog obračuna, oni vode na teritorijama drugih zemalja. Upravo zbog toga, verovatno će prelomni sukob koji će odlučiti mesto na kome će se završiti aktuelni sukob između SAD i Kine biti bitka za Rusiju.

Da li će i kada će do nje doći u značajnoj meri zavisi i od Rusije. Rusija je dugo vodila veoma popustljivu i na različite načine konstruktivnu svetsku politiku sa osnovnim ciljem da ne dođe u situaciju u kojoj se sada nalazi. Međutim, između dva „predatora” – od kojih je jedan agresivniji, a drugi strpljiviji – Rusija se, da bi izbegla sudbinu lovine, i sama pretvorila u lovca. Njen osnovni cilj je da što više odloži i udalji sukob od svojih granica. U vreme svog uspona i kasnije u vreme Sovjetskog Saveza to je činila tako što je granice svoje imperije širila, a sada tako što se uključuje u sukobe van svojih granica. U tom smislu, Bašar el Asad nedavno je precizno ukazao da se u njegovoj zemlji, zapravo, vodi rat između SAD i Rusije uprkos tome što je izvesno da bez toga rata on odavno ne bi bio u Damasku.

S obzirom na tu novu, neobjavljenu, doktrinu ne treba sumnjati da će Rusija, gde god to bude moguće, braniti svoje granice. Sve nekadašnje zone ruskog uticaja, a Balkan je jedna od njih, predstavljaju potencijalno žarište. Istorijski trusno područje sa još uvek nezalečenim i neprevaziđenim ranama i napetostima iz poslednjeg sukoba hladnoratovske ere, Balkan, a posebno postjugoslovenske zemlje naprosto mame na podsticanje rivaliteta između Zapada i Rusije.

Ne čude otuda nedavno objavljeni zaključci Vlade Srbije o sve većem interesovanju stranih obaveštajnih službi i njihove aktivnosti na teritoriji Srbije. Verovatno je slična situacija i na području ostalih balkanskih zemalja. Potencijal za sukob, naravno, zavisi od aktivnosti naše i susednih zemalja. Najbolja preventiva od mogućnosti da ovaj prostor ponovo postane žarište sukoba jesu dobrosusedski odnosi i unutrašnja stabilnost. Izbori održani tokom ove godine u većini zemalja učvrstili su vlast u svim zemljama, ali je za unutrašnju stabilnost važan i unutrašnji konsenzus koji najviše zavisi kako od vlasti tako i od opozicije.

Susreti i ohrabrujući signali o dobrosusedskim odnosima, kao i relativna unutrašnja stabilnost svih zemalja ne bi, ipak, trebalo da zavaraju. Izvesno je da, sve dok Balkan zaista ne postane zona saradnje i unutrašnje stabilnosti, delatnost moćnih obaveštajnih službi u svim društvenim i državnim institucijama biće uobičajena pojava.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu