Шпијуни, балкански део сукоба

Оно о чему неки научници пишу већ више од двадесет година, сада постаје очигледно и обичним људима. Свет се мрви пред нашим очима, будућност је све непрозирнија, ризици су све већи, али, парадоксално, могућност а самим тим и одговорност људи да делају и утичу на своју судбину у таквој ситуацији много је већа него у стабилним временима. Проблем је што прави избор зависи од добре процене, а управо непрозирност токова такву процену чини веома тешком. Нема јасних правила за доношење одлука. Није нужно да ће незадовољницима у једном поретку нужно бити боље у неком другом који ће га наследити. Отпор постојећем олакшава долазак другачијег, али нема гаранције да ће промена за већину бити набоље. Уосталом, као што учи Волерстин, ствари се некада и наизглед потпуно промене само зато да би све остало исто.

Пораз Бернарда Сандерса у трци за номинацију на председничким изборима у САД био је јасан сигнал да одговор на кризу светског система неће бити његова унутрашња реформа. Било би свакако интересантно видети да ли је таква реформа уопште могућа и колико би била успешна, али сада то више нису релевантна питања. Уместо тога, кључно питање постаје ко ће, односно на који начин ће САД одговорити на изазов премештања центра светског система на Далеки исток.

Већ сам овај изазов сведочи да САД дугорочно губе глобалну економску доминацију. Тај тренд релативног опадања почео је још почетком седамдесетих година прошлог века. Глобализација је у извесној мери допринела опоравку, али је као ненамеравану последицу имала успон Кине која је постала нова економска суперсила и претендент на централну позицију у свету.

Огромна предност коју САД још увек имају у технолошком и посебно војном смислу, такође је почела да се топи. Кина је технолошки, али и војно све јача, а њен и даље висок економски раст само ће довести до још бржег приближавања САД и у тим областима. Због тога се може очекивати да ће САД на тај изазов одговорити јачањем својих и слабљењем кинеских позиција свуда у свету. У том светлу могуће је сагледати и такозвано арапско пролеће, укључујући сукобе у Либији и Сирији. Управо би ти сукоби могли бити означени као прве велике битке у новом светском рату за глобалну доминацију, односно за централну позицију у светском систему.

Кад је о отвореним војним сукобима између главних ривала реч, историја је показала да се, све до коначног обрачуна, они воде на територијама других земаља. Управо због тога, вероватно ће преломни сукоб који ће одлучити место на коме ће се завршити актуелни сукоб између САД и Кине бити битка за Русију.

Да ли ће и када ће до ње доћи у значајној мери зависи и од Русије. Русија је дуго водила веома попустљиву и на различите начине конструктивну светску политику са основним циљем да не дође у ситуацију у којој се сада налази. Међутим, између два „предатора” – од којих је један агресивнији, а други стрпљивији – Русија се, да би избегла судбину ловине, и сама претворила у ловца. Њен основни циљ је да што више одложи и удаљи сукоб од својих граница. У време свог успона и касније у време Совјетског Савеза то је чинила тако што је границе своје империје ширила, а сада тако што се укључује у сукобе ван својих граница. У том смислу, Башар ел Асад недавно је прецизно указао да се у његовој земљи, заправо, води рат између САД и Русије упркос томе што је извесно да без тога рата он одавно не би био у Дамаску.

С обзиром на ту нову, необјављену, доктрину не треба сумњати да ће Русија, где год то буде могуће, бранити своје границе. Све некадашње зоне руског утицаја, а Балкан је једна од њих, представљају потенцијално жариште. Историјски трусно подручје са још увек незалеченим и непревазиђеним ранама и напетостима из последњег сукоба хладноратовске ере, Балкан, а посебно постјугословенске земље напросто маме на подстицање ривалитета између Запада и Русије.

Не чуде отуда недавно објављени закључци Владе Србије о све већем интересовању страних обавештајних служби и њихове активности на територији Србије. Вероватно је слична ситуација и на подручју осталих балканских земаља. Потенцијал за сукоб, наравно, зависи од активности наше и суседних земаља. Најбоља превентива од могућности да овај простор поново постане жариште сукоба јесу добросуседски односи и унутрашња стабилност. Избори одржани током ове године у већини земаља учврстили су власт у свим земљама, али је за унутрашњу стабилност важан и унутрашњи консензус који највише зависи како од власти тако и од опозиције.

Сусрети и охрабрујући сигнали о добросуседским односима, као и релативна унутрашња стабилност свих земаља не би, ипак, требало да заварају. Извесно је да, све док Балкан заиста не постане зона сарадње и унутрашње стабилности, делатност моћних обавештајних служби у свим друштвеним и државним институцијама биће уобичајена појава.

Професор Филозофског факултета у Београду