Bankrot

Prevelika moć je važan pokretač gluposti u politici, uostalom često predstavlja i pokretačku snagu istorije. Upravo zato je gotovo nezamislivo da neki šef države, odnosno vlade prizna svoju tešku zabludu, jer je arogancija vlasti i deo nečega što se zove sujeta. Dakle, na petogodišnjicu američke invazije na Irak Amerikanci su i dalje duboko zaglibljeni u krvavi irački građanski rat i nikako da shvate da mladi Iračani imaju islamski pogled na istoriju koji kaže da Bliski istok nikada nije voleo strance i da se uvek svetio onima koji insistiraju da se na region gleda njihovim očima.

A krenulo se na Irak sa obrazloženjem da se Sadamu Huseinu ne sme dozvoliti posedovanje oružja za masovno uništavanje i da treba prekinuti veze Bagdada sa Al Kaidom. Ni jedno ni drugo nije dokazano. Oružje za masovno uništavanje nije pronađeno, a što se tiče Al Kaide ustanovljeno je da je čak i Sadam Husein na neki način bio protiv nje.

Onda je rečeno da su Amerikanci ušli u Irak kako bi srušili diktatorski Sadamov režim i da je to bila neka vrsta „humanitarne demokratske intervencije”. Što je, je l’ te, nešto drugo od kolonijalizma, kojeg je prvo legitimizovalo hrišćanstvo, pa misija civilizovanja, pa antikomunizam.

U slučaju Iraka mediji su, naravno, posle otkrića da nema ništa od tajnog oružja i Al Kaide, tvrdili da je dobro što je Sadam Husein zbačen s vlasti. Ali nikada nisu postavili pitanje – da li Amerika ima pravo da svrgne Sadama Huseina? Da li Iračani vide korist od rata i ove američke intervencije? Zašto onda više od 80 odsto Iračana danas želi da Amerikanci što pre odu? Medijske kritike na Zapadu odnose se samo na metode koje američke oružane snage koriste u Iraku, ali ne i na sam princip intervenisanja. Gledano iz zvaničnog američkog ugla, to znači da međunarodno pravo važi samo među jednakima.

Ideologija humanitarnog intervenisanja, neko bi možda rekao i humanitarnog imperijalizma, primenjena je i na Jugoslaviju 1999. godine oko Kosmeta. Nemački političar Gregor Gizi tada je u Bundestagu rekao: „Kada neko vodi rat, a da pri tome sam nije napadnut, tada je to napadački rat, a ne odbrambeni. Baš takav rat zabranjuje Ustav SR Nemačke”.

Agresija na Jugoslaviju 1999. godine, pa i opšte gledano tragedija Balkana, predstavlja dokument političkog bankrota Evrope, bankrota koji već ima i imaće sve moguće posledice. Što se tiče Sjedinjenih Država, one su godinama intervenisale širom sveta da bi podržale ili ustoličile konzervativne ili reakcionarne snage, od Gvatemale do Konga, od Čilea do Filipina. Jer, sudbina Amerike je da nema ideologiju, već da bude ideologija.

Srbija je danas oko Kosmeta u svojevrsnoj dijalektici između zapadne moći gluposti i gluposti moći. Kao što je rekao grof Oksenstirna, švedski kancelar za vreme Tridesetogodišnjeg rata: „Imaj na umu, sine moj, s koliko malo mudrosti se upravlja svetom”.