Taksi-zaprega đaka petaka

Zlatibor – Prevoznik još golobrad, tek mu jedanaesta, a četiri konja mu upregnuta u dvoja kola. Tu među borovima, na tačno određenom zaprežnom parkingu. Dečak strpljivo čeka mušterije, sunce ogrejalo, proleće je na vidiku. A konji miruju – dobri su, kaže on, žitom i senom nahranjeni mogu po ceo dan da ne mrdnu. I uvek su spremni za vožnju po stazama zlatiborskim, uz zvonjavu kola i škripu točkova, na zdravom vazduhu, uz osmeh i lepu reč mladog vozača.

Taj mladi moderni rabadžija Goran Dučić godinama je u ovom poslu sa ocem Draganom. Već se toliko izveštio da i sam „taksira” Zlatiborom kad je otac zauzet a on sa manje školskih obaveza. Nudi ovaj osnovac (đak petog razreda), u skladu sa težinom putnika, dve vrste prevoza:

– Mogu da biraju, hoće li da ih vuku ove veće kobile, zovem ih Beba i Vidra, ili poniji Beban i Čili. Ovih dana, otkako se vreme prolepšalo, sve je više posetilaca Zlatibora. Voze se najčešće porodično, decu da zabave ili planinu upoznaju.

Krug zlatiborskim putevima, oko pola sata vožnje, košta 500 dinara. Gosti iz Beograda i Crne Gore najčešće koriste ovaj zaprežni „taksi”. Sada je vansezona, pa Goranu samo povremeno mušterije naiđu. U leto, kad su veće turističke posete, posla ima napretek. A prilično je ovde „taksi” zaprega. Puno je tada njihovo parkiralište iznad pijace.

Tako je sad, a u neka druga vremena, volovskom i konjskom zapregom ovde se mnogo tereta prevozilo, do gradova svuda po Srbiji. Naporan rabadžijski posao cvetao je dok nije bilo kamiona, dobri konji i volovi bili su na ceni. U ovo doba, kad seoska područja pred urbanizacijom sasvim posustaju, kad je stoka tako jeftina da se tov slabo isplati, rezon u ovdašnjim selima je jasan: od poljoprivrede i zaprege u njoj odavno je slaba vajda, bolje se od turista zarađuje.