Такси-запрега ђака петака

Златибор – Превозник још голобрад, тек му једанаеста, а четири коња му упрегнута у двоја кола. Ту међу боровима, на тачно одређеном запрежном паркингу. Дечак стрпљиво чека муштерије, сунце огрејало, пролеће је на видику. А коњи мирују – добри су, каже он, житом и сеном нахрањени могу по цео дан да не мрдну. И увек су спремни за вожњу по стазама златиборским, уз звоњаву кола и шкрипу точкова, на здравом ваздуху, уз осмех и лепу реч младог возача.

Тај млади модерни рабаџија Горан Дучић годинама је у овом послу са оцем Драганом. Већ се толико извештио да и сам „таксира” Златибором кад је отац заузет а он са мање школских обавеза. Нуди овај основац (ђак петог разреда), у складу са тежином путника, две врсте превоза:

– Могу да бирају, хоће ли да их вуку ове веће кобиле, зовем их Беба и Видра, или понији Бебан и Чили. Ових дана, откако се време пролепшало, све је више посетилаца Златибора. Возе се најчешће породично, децу да забаве или планину упознају.

Круг златиборским путевима, око пола сата вожње, кошта 500 динара. Гости из Београда и Црне Горе најчешће користе овај запрежни „такси”. Сада је вансезона, па Горану само повремено муштерије наиђу. У лето, кад су веће туристичке посете, посла има напретек. А прилично је овде „такси” запрега. Пуно је тада њихово паркиралиште изнад пијаце.

Тако је сад, а у нека друга времена, воловском и коњском запрегом овде се много терета превозило, до градова свуда по Србији. Напоран рабаџијски посао цветао је док није било камиона, добри коњи и волови били су на цени. У ово доба, кад сеоска подручја пред урбанизацијом сасвим посустају, кад је стока тако јефтина да се тов слабо исплати, резон у овдашњим селима је јасан: од пољопривреде и запреге у њој одавно је слаба вајда, боље се од туриста зарађује.