Bez šok terapije za „Resavicu”

Međunarodni monetarni fond ubuduće neće tolerisati gubitke javnih i državnih preduzeća, niti pokrivanje ovih troškova iz budžeta, zaključak je misije posle šeste revizije tekućeg aranžmana sa Srbijom. Zato zastupnici MMF-a zahtevaju od Vlade Srbije „odlučne aktivnosti” i jasne planove za „RTB Bor”, „Resavicu”, „Petrohemiju”, „Azotaru” i MSK. Reč je o firmama, koje između ostalog, potkopavaju „Srbijagas” i EPS neplaćajući svoje astronomske račune.

Tim povodom ministar privrede Goran Knežević izjavio je da nijedno državno preduzeće koje je bilo u procesu restrukturiranja nije više pod zaštitom države i da se samo za „Resavicu” isplaćuju „neke subvencije”, zarad očuvanja socijalnog mira.

 U analizi koju je juče objavio Fiskalni savet navedeno je da nema naznaka da se u skorije vreme mogu očekivati promene u „Resavici”, a to se zaključuje i iz našeg razgovora sa v. d. direktorom ovog javnog preduzeća Stevanom Dželatovićem. Prema njegovim rečima procedura usvajanja njihovog plana reorganizacije još nije ni počela. Iako su još početkom godine sročili „Predlog reorganizacije i finansijske konsolidacije”, početak njegovog sprovođenja je daleko.

Koliko koštaju „neke subvencije” „Resavici”, koja objedinjuje devet jamskih rudnika uglja?

U budžetu za 2016. „Resavici” je namenjeno 4,47 milijardi dinara, koliko i prošle godine, a do 2011. isplaćivano im je po dve milijarde dinara. Novac je odlazio za plate 4.200 zaposlenih i tekuće održavanje.

Ekonomisti neoliberalnog opredeljenja lako bi oslobodili Aleksandra Vučića „nesanice zbog Resavice”. Prodali bi je za jedan evro, a u slučaju da ih niko neće – usledio bi im katanac.

Ali, ovakav scenario pokrenuo bi seobu iz istočne i iz zapadne Srbije, jer su ovi rudnici smešteni od Zaječara do Sjenice.

To je potvrdio direktor Dželatović napominjući da država ne bi smela da ih „pusti niz vodu”, jer je reč o socijalnoj bombi koja bi mogla da eksplodira.

Dželatović priznaje da rešavanje njihovih problema ide više nego sporo. Ipak, početkom sledeće nedelje imaju sastanak u Ministarstvu rudarstva i energetike radi predstavljanja plana zatvaranja četiri rudnika i modernizacije preostalih u kojima još ima uglja.

 Predlaže se zatvaranje: „Senjskog rudnika”, „Bogovine”, „Ibarskih rudnika” i „Vrške čuke”. U njima radi oko 1.500 ljudi, ali Dželatović obećava da nijedan rudar neće ostati bez posla, jer postoji precizan plan gde će ko da pređe.

– Margaret Tačer je za jedan dan zatvorila sve rudnike u Engleskoj, ali mi ne možemo da sprovodimo šok terapiju. Ne možete samo da dođete, udarite četiri daske i zatvorite rudnik. Radićemo u fazama i svaka mora da se finansira, od postepenog odliva radne snage do vađenja stare opreme. Ministarstvo se načelno složilo sa našim planom, ali sledeće nedelje ćemo im detaljno predstaviti projekat i sačekati da o našoj sudbini odluči vlada – kaže naš sagovornik, napominjući da država svuda u svetu subvencioniše rudnike uglja, pa čak i privatne.

Ovaj posao trajaće oko pet godina, a zatvaranje rudnika košta koliko i otvaranje novog. Ipak, još se ne zna ko će obezbediti novac za ovaj posao, niti ko će platiti preko potrebnu modernizaciju preostalih rudnika („Štavalj”, „Soko”, „Rembas”, „Lubnica” i „Aleksinački rudnici”). Ovo je jedino rešenje kako bi bila dostignuta proizvodnja uglja od dva miliona tona, a u „Resavci” se sada proizvodi oko 556.000 tona. Ceo posao obavlja se ručno.

Iako je u maju ove godine vlada odlučila da potraživanja državnih poverilaca „Resavice” konvertuju u kapital društva, novca na njihovom računu već odavno nema. Samo prošle godine, prema podacima Agencije za privredne registre, gubitak ovog preduzeća iznosio je oko 1,4 milijarde dinara.

Nezvanično, njihovi dugovi teški su oko 12 milijardi dinara, a 90 odsto iznose potraživanja države za poreze i rudnu rentu. Među poveriocima je čak 3.700 rudara koji jedanaest godina čekaju da im se isplati 1,3 milijarde dinara nadoknade za rad po smenama.

Zbog ovih dugova sudski izvršitelji popisuju imovinu preduzeća, plene ugalj i prevozna sredstva. Reč je o nasleđenim problemima, a

direktor Dželatović naglašava da su podneli krivičnu prijavu protiv NN lica da se utvrdi ko je kriv što nije plaćan taj smenski rad.

Od 3.700 rudara na plaćanje na rate pristalo je 2.350, a naš sagovornik napominje da ne može ni da zamisli koji finansijski šok bi doživeli ukoliko bi i preostalih 1.300 zaposlenih odlučilo da naplati odjednom sve ono što im firma duguje.

Rasipništvo

Kada je „Transparentnost Srbija” 2014. godine analizirala finansijske izveštaje javnih preduzeća zaključili su da se „Resavica” ponašala rasipnički. U 2013. godini višestruko je premašila planirane izdatke. Umesto predviđenih 450.000 dinara, ovo preduzeće dalo je 3,4 miliona dinara za sponzorstva. Umesto planiranih 500.000 dinara za poklone, potrošeno je 2,2 miliona dinara. Na reprezentaciji se baš nije štedelo. Čašćavalo se, jelo i pilo u toj godini čak za 23 miliona dinara, što je tri puta više od zbira: donatorstvo, sponzorstva, reklama, humanitarne aktivnosti. Tu praksu su i kasnije nastavili. Kada je bivši ministar privrede Željko Sertić uveo mere štednje i naložio svim javnim preduzećima da smanje troškove reprezentacije, „Resavica” se nije obazirala i nastavila je da troši, ono što nije zaradila.