Radost je pitanje trenutka

Poetskom dramom „Deca radosti” autorke Milene Marković u režiji Snežane Trišić, Atelje 212 obeležava 60 godina postojanja. Predstava će premijerno biti izvedena na sceni „Mira Trailović” u subotu 12. novembra u 20 časova, na dan kada je 1956. godine Atelje 212 i započeo svoj život. Dramaturg je Dimitrije Kokanov, scenograf Darko Nedeljković, kostimografkinja Maja Mirković, kompozitorka Irena Dragović.

„Deca radosti” najnovije delo Milene Marković obrađuje temu istorije jednog društva, rokenrola, „večne mladosti”... Rediteljka Snežana Trišić svojim čitanjem ovog dela donosi priču o stradanjima generacija, o igri života i smrti, o radosti i tuzi.

Nove junake Milene Marković će tumačiti: Gorica Popović, Nenad Ćirić, Marko Gvero, Milica Mihajlović, Miodrag Krstović, Radmila Tomović, Bojan Žirović, Isidora Minić, Vladislav Mihailović i najmlađa generacija glumaca: Filip Hajduković, Marko Grabež, Jovana Gavrilović, Milica Trifunović i Miodrag Dragičević.

Dramski tekst „Deca radosti” posvećen je obeležavanju šest decenija trajanja Ateljea 212. Kojim vremenom, odnosno generacijama se bavi vaš novi komad i zašto?

„Deca radosti” je komad gde sam pokušala, kao i u „Zmajeubicama”, da dam presek jedne epohe . Kao što na početku prošlog veka staje valcer i nastupaju konjica i bajoneti i čitav svet se menja, tako i ovde prođu pedesete, šezdesete, sedamdesete, osamdesete... Devedesetih počinju novi sistemi, ratovi, proizašli iz starih podela, naplaćivanja i igara moći. U ovom komadu sam osvetlila život nekoliko porodica u trenucima kada se u njihovim životima prelamaju strašne sile istorije i njihovih strasti i stradanja. To sam pokazala kroz detalj i panoramu, pevanje i obredne plesove.

„Deca radosti”, pored ostalog, bave se i smenom generacija. Vaši novi junaci su Partizanka, Četnik, Narodni heroj, Disident, Pesnik, Muza, Zlatni dečak, Ratnik... Ko su, zapravo, deca radosti? Da li su zaista deca i da li su radosni?

Komad se ne bavi smenom generacija. Ukoliko baš moram da spomenem smenu generacija, komad se više bavi time da uopšte nije došlo do smene generacije zato što su se rodila deca radosti, slaba, blistava, zaštićena. Radost je pitanje trenutka. Deca bi trebalo da budu radosna zato što su bezbrižna. Kada ne porastu i produžavaju tu radost kroz ekstazu, ljubav, bol i stalno traganje za lepotom, oni postaju nešto drugo. Postaju deca smrti u radosti. Oni koji su bili umetnici ostavili su traga, ostali su samo imali život koji je bio umetničko delo. I mi živi možemo da pričamo o njima, da ih požalimo i prikažemo kako su poleteli i pali.

Šta najupečatljivije pamte vaši junaci? Za čime žale i zašto?

Ja se bavim elementarnim stvarima u drami. Kako se ko rodio i kome je kako zapisano na taj dan. Svako voli nekog koga ne bi trebalo. Brat izda brata i tako počinje čitava priča, nekad davno u prošlosti. Roditelji žale za decom, to je ono što je najvažnije u drami, stariji za svojom mladošću, a mladi u komadu ne dožive starost i oni nemaju šta da pamte.

Vaše drame, odnosno pesme su vaš krik. Zašto ste ovoga puta odabrali baš rokenrol da biste progovorili o nekom vremenu i društvenom problemu?

Nisam izabrala rokenrol da bih progovorila o društvenom problemu. Izabrala sam da pišem o rokenrolu koji predstavlja neke mnogo dublje sile u samom čoveku. To može biti sila koja te spase, a isto tako koja te odnese. Rokenrol je obredna stvar, elementarna i ima ozbiljno težište koje je, između ostalog, i u tome da svako, ali baš svako, može biti poseban, heroj, makar jedan sat ili dan. To je izvor radosti, a isto tako može da bude i stranputica. Ali što bi rekao Viljem Blejk, a i mnoga njegova deca, „put preteranosti vodi dvoru mudrosti”.

„Deca radosti” su poetska drama, a bavi se temom pesništva, rokenrolom pesništva i njegovim uzrokom. Da li smo svi mi baš deca radosti kako tvrdite? I zašto?

Uzrok jedne vrste rokenrol pesništva je u želji da čovek izađe iz svog bednog tela. Kada si mlad, rasteš u svojoj maloj sobi, mrzeći roditelje i pateći zbog njih, kada želiš da uradiš ono što niko nije pre tebe uradio ti pevači ti pružaju ruke i spasavaju te od strašnih muka odrastanja i daju ti predivnu simulaciju slobode. Zato su ti pevači obožavani i slavljeni.

Rokenrol se nudi kao filozofija života, kao princip, pesnički izraz... Da li kroz rokenrol možemo rekonstruisati istoriju života jednog naroda?

Ne interesuje me šta se i kako nudi. Od trenutka kada je nastalo ulično pesništvo, kada je kuga odnela pola Evrope, onda kada su pevali pod vešalima, onda kada su galioti mumlali svoje pesme, i kada su robovi brali pamuk ili zatvorenici udarali o kamen, to je sve rokenrol. Kao što je narodna pesma vezana za promenu godišnjih doba, setvu i žetvu, ženidbu i sahranu. Ovo je muzika koja nastaje iz teskobe, uglavnom gradske, prvobitno radničke, i pevaju je ljudi koji hoće da pobegnu iz svoga tela koje se muči. To je muzika gde su svi jednaki. Nema podele na narode u toj vrsti muzike. Nema istorije. Sve je sada i ovde.

„Deca radosti” propituju i problem prolaznosti. Kakva su naša kolektivna sećanja? Kada ćemo prestati da se sećamo nečega što je bilo?

Onoga trenutka kada ti prestanu sećanja ti više ne postojiš. To je i odgovor na ovo pitanje.

Živimo novo vreme. Kada biste pisali dramu o nama šta bi bilo u fokusu te priče? Po čemu je naše vreme specifično? Ko su junaci našeg vremena?

Ja nikad ne razmišljam tako kada počinjem nešto da pišem. Počinjem od priče ili od karaktera. Obično je nešto vrlo određeno, konkretno. Mislim da uopšteno nije dobro ni za običan razgovor, brzo se pređe u fraze, a tek nije dobro za drame. Mislim da ova drama nije povod za priču o junacima.

Umetnička hrabrost, po vašem mišljenju, nikada nije bila u bavljenju politikom. Šta je danas umetnička hrabrost?

Ne znam šta je danas. Nema u umetnosti danas i juče. To je uvek istina o čoveku koji trpi, voli, mrzi, izdaje, raduje se, ravnodušan je, hoće da živi i da se ponovo rodi.