Радост је питање тренутка

Поетском драмом „Деца радости” ауторке Милене Марковић у режији Снежане Тришић, Атеље 212 обележава 60 година постојања. Представа ће премијерно бити изведена на сцени „Мира Траиловић” у суботу 12. новембра у 20 часова, на дан када је 1956. године Атеље 212 и започео свој живот. Драматург је Димитрије Коканов, сценограф Дарко Недељковић, костимографкиња Маја Мирковић, композиторка Ирена Драговић.

„Деца радости” најновије дело Милене Марковић обрађује тему историје једног друштва, рокенрола, „вечне младости”... Редитељка Снежана Тришић својим читањем овог дела доноси причу о страдањима генерација, о игри живота и смрти, о радости и тузи.

Нове јунаке Милене Марковић ће тумачити: Горица Поповић, Ненад Ћирић, Марко Гверо, Милица Михајловић, Миодраг Крстовић, Радмила Томовић, Бојан Жировић, Исидора Минић, Владислав Михаиловић и најмлађа генерација глумаца: Филип Хајдуковић, Марко Грабеж, Јована Гавриловић, Милица Трифуновић и Миодраг Драгичевић.

Драмски текст „Деца радости” посвећен је обележавању шест деценија трајања Атељеа 212. Којим временом, односно генерацијама се бави ваш нови комад и зашто?

„Деца радости” је комад где сам покушала, као и у „Змајеубицама”, да дам пресек једне епохе . Као што на почетку прошлог века стаје валцер и наступају коњица и бајонети и читав свет се мења, тако и овде прођу педесете, шездесете, седамдесете, осамдесете... Деведесетих почињу нови системи, ратови, произашли из старих подела, наплаћивања и игара моћи. У овом комаду сам осветлила живот неколико породица у тренуцима када се у њиховим животима преламају страшне силе историје и њихових страсти и страдања. То сам показала кроз детаљ и панораму, певање и обредне плесове.

„Деца радости”, поред осталог, баве се и сменом генерација. Ваши нови јунаци су Партизанка, Четник, Народни херој, Дисидент, Песник, Муза, Златни дечак, Ратник... Ко су, заправо, деца радости? Да ли су заиста деца и да ли су радосни?

Комад се не бави сменом генерација. Уколико баш морам да споменем смену генерација, комад се више бави тиме да уопште није дошло до смене генерације зато што су се родила деца радости, слаба, блистава, заштићена. Радост је питање тренутка. Деца би требало да буду радосна зато што су безбрижна. Када не порасту и продужавају ту радост кроз екстазу, љубав, бол и стално трагање за лепотом, они постају нешто друго. Постају деца смрти у радости. Они који су били уметници оставили су трага, остали су само имали живот који је био уметничко дело. И ми живи можемо да причамо о њима, да их пожалимo и прикажемо како су полетели и пали.

Шта најупечатљивије памте ваши јунаци? За чиме жале и зашто?

Ја се бавим елементарним стварима у драми. Како се ко родио и коме је како записано на тај дан. Свако воли неког кога не би требало. Брат изда брата и тако почиње читава прича, некад давно у прошлости. Родитељи жале за децом, то је оно што је најважније у драми, старији за својом младошћу, а млади у комаду не доживе старост и они немају шта да памте.

Ваше драме, односно песме су ваш крик. Зашто сте овога пута одабрали баш рокенрол да бисте проговорили о неком времену и друштвеном проблему?

Нисам изабрала рокенрол да бих проговорила о друштвеном проблему. Изабрала сам да пишем о рокенролу који представља неке много дубље силе у самом човеку. То може бити сила која те спасе, а исто тако која те однесе. Рокенрол је обредна ствар, елементарна и има озбиљно тежиште које је, између осталог, и у томе да свако, али баш свако, може бити посебан, херој, макар један сат или дан. То је извор радости, а исто тако може да буде и странпутица. Али што би рекао Виљем Блејк, а и многа његова деца, „пут претераности води двору мудрости”.

„Деца радости” су поетска драма, а бави се темом песништва, рокенролом песништва и његовим узроком. Да ли смо сви ми баш деца радости како тврдите? И зашто?

Узрок једне врсте рокенрол песништва је у жељи да човек изађе из свог бедног тела. Када си млад, растеш у својој малој соби, мрзећи родитеље и патећи због њих, када желиш да урадиш оно што нико није пре тебе урадио ти певачи ти пружају руке и спасавају те од страшних мука одрастања и дају ти предивну симулацију слободе. Зато су ти певачи обожавани и слављени.

Рокенрол се нуди као филозофија живота, као принцип, песнички израз... Да ли кроз рокенрол можемо реконструисати историју живота једног народа?

Не интересује ме шта се и како нуди. Од тренутка када је настало улично песништво, када је куга однела пола Европе, онда када су певали под вешалима, онда када су галиоти мумлали своје песме, и када су робови брали памук или затвореници ударали о камен, то је све рокенрол. Као што је народна песма везана за промену годишњих доба, сетву и жетву, женидбу и сахрану. Ово је музика која настаје из тескобе, углавном градске, првобитно радничке, и певају је људи који хоће да побегну из свога тела које се мучи. То је музика где су сви једнаки. Нема поделе на народе у тој врсти музике. Нема историје. Све је сада и овде.

„Деца радости” пропитују и проблем пролазности. Каква су наша колективна сећања? Када ћемо престати да се сећамо нечега што је било?

Онога тренутка када ти престану сећања ти више не постојиш. То је и одговор на ово питање.

Живимо ново време. Када бисте писали драму о нама шта би било у фокусу те приче? По чему је наше време специфично? Ко су јунаци нашег времена?

Ја никад не размишљам тако када почињем нешто да пишем. Почињем од приче или од карактера. Обично је нешто врло одређено, конкретно. Мислим да уопштено није добро ни за обичан разговор, брзо се пређе у фразе, а тек није добро за драме. Мислим да ова драма није повод за причу о јунацима.

Уметничка храброст, по вашем мишљењу, никада није била у бављењу политиком. Шта је данас уметничка храброст?

Не знам шта је данас. Нема у уметности данас и јуче. То је увек истина о човеку који трпи, воли, мрзи, издаје, радује се, равнодушан је, хоће да живи и да се поново роди.