Neka Novak igra

Veći deo srpskoteniske navijačke populacije je klonuo duhom. Lađe potopljene, Nole nacionale od juče više nije svetski reket broj jedan. Kao da je smak sveta, kao da su se svi harpovi, špijuni, iluminati, vladari iz senke, međunarodne tajne sile urotile i krenule ne samo na Novaka nego i na Srbe. Sve teorije zavere kao da su se užižile u jednu tačku ne bi li ga skinuli, njega i nas u paketu sa njim, sa trona. Ne vole ga što nije Britanac, što nije Amerikanac, Španac, Francuz, jelte, podmeću mu nogu, prozivaju ga. Čak su mu i povrede zagonetne, čudne! Pa dalje, nije hleb džabe izmišljen, meso takođe, a pazi sad, on ga ne konzumira. Promenio trenere s kojim je pobeđivao, ej!  Plus meditira. Srbin koji skrsti noge, zažmuri i razmišlja, viđen je da gubi. Kao da kroz istoriju ima dokaza da Srbinu koji ne meditira niko ne može da stane na put. Kao i kad se najede pečenja da tada ruši sve pred sobom.

Sportski putevi su krivudavi, puni prepreka i iznenađenja i u tome i jeste sva lepota i magija sporta.

Novak je jedino pogrešio što nas je razmazio. Nepogrešiv i nepobediv, i to taman toliko dugo da nas izleči od svih nacionalnih i ostalih kompleksa, nije dovršio terapiju. One koji su se busali u grudi hvaleći se da su iz istog nacionalnog korpusa kao i Đoković, uzdrmani su i sad leleču i zavijaju kao ranjeni.  Ostavljeni smo bez lokomotive, naši vagoni će opet na slepi kolosek.

Upravo ta sportska slepoća brani da se vidi lepota poraza. Baš tako. Novak je pobeđivao, a po zakonu logike oni koji su bili s druge strane mreže, gubili su. I ta populacija koja je sada klonula duhom i počela da ga otpisuje, nije se na vreme zapitala kako se osećaju oni koji su kao poraženi stiskali njemu ruku. I Nole njima. I da je to sportski stisak, za kraj dobre sportske borbe, kao deo trijumfa sporta.

Novakov vršnjak Škot Mari, prvi put u karijeri je osetio slast teniskog Everesta. I normalno je što je radostan. I odmah je rekao da se plaši da neće dugo jahati na čelu. Zna on dobro Novakov sklop i njegove mogućnosti.  Bodovi se brišu pred London, i to je prilika da ukrste rekete. Posle 122 nedelje na tronu, eto šanse da Nole iz vizure drugog na svetu kidiše na vrh.

Nije on gladijator i nije bačen lavovima, nego je sportista, i da čak više nikad ne dobije nijedan meč, ne daj bože, on ostaje legenda u svakom pogledu.

Promene na listi su normalna stvar. U Švajcarskoj nije dan žalosti što je Federer pao (čuj pao!) na 16. mesto, jer ta svetska teniska velesila ima Vavrinku na trećoj poziciji, i to im je sasvim dovoljan razlog za nacionalni ponos i veselje. Što Novak ima duplo više bodova od njega nije našim nevernim Tomama uteha.  Nole, Đole, i kako mu već sve ne tepamo, čovek je od krvi i mesa, a uloga mitskog heroja ili stradalnika može samo da mu šteti. A i nama. Pustimo čoveka da igra jer on zna bolje od svih nas kako se to radi.